Као појединац који стоји са стране и пијан посматра бљештавило свијета као бескрајну свечаност на којој није позван да учествује или чак и ако јесте, осјећа се непозван, управо тако је Душко Трифуновић написао своје најзлатније стихове. Пркосећи простору и времену, враћао се том једном човјеку који се наслонио на неки зелени бор у својој властитој осами (велико славље за народ, а туга за човјека). 

У годинама након чика Душковог одласка о њему се толико тога причало, снимало, пјевало. Срамно је и покушати надмашити све оне славне претходнике и његове савременике који су оставили достојан печат на успомени. Не знам да ли се неко дотакао дубине туге и самоће у његовој поезији. Кад га престанемо гледати као „творца лаких нота“ и пјесника чије су пјесме испјеване, допиремо до једног слоја људске усамљености у којој је појединац сасвим одвојен од свијета у коме тек привремено борави. И свјестан те своје привремености, ништа у њему не доживљава као дом.

Готово у свим пјесмама скрива се та „туга за човјека“.

Свијет није весело мјесто и пјесник није ту да буде трубадур који ће донијети радост на слављима богаташа, већ је ту да увиди ствари. 

И много прије слободе говора коју нам је донио 21. вијек, као да никада прије о њој ни чули нисмо, он их је увиђао на свој начин (феудализам се вози авионом) наслућујући све границе раздора у које ћемо пропадати. Раздор у његовим пјесмама је неспоразум усамљеника који ће увијек носити са собом. Та жеља да не пусти мрак да уђе иако он упорно надире. А мрак је ту, качи се на наше туге као мува на љепак. Увлачи се тамо гдје је призван. Чика Душко вјешто пропушта тај мрак кроз своје пјесме, скоро као да жели да га пропусти кроз шаке. Пјесник је ту нека врста бране која покушава да спријечи оно што види. Пјесникова туга није патетика, иако у њој има оног обичног људског патоса, она је жал наспрам цијелог свијета који вриједно срља у властиту пропаст.

На данашњи дан, прије двадесет година, чика Душко је отишао са овог свијета. Био је вјероватно један од оваквих сивих дана, нешто између јесени и зиме. Хладни војвођански вјетар. Пар пријатеља и проста самоћа која пјесника прати као усуд. Мрак који споро корача, припијен као сјенка и свеједно му је да ли ће стићи своју жртву, важно му је да уз њу. До задњег трена пјеснички и одлазећи тихо и непримјетно из наших живота, оставио је дјело које тек треба да разумијемо и сагледамо. Праву тежину његових стихова можда никад нисмо могли схватити из пјесама Индекса или Бијелог дугмета, али смо осјећали увијек да у њима има још нешто, много дубље и значајније што пробија кроз музику и свијетли као путоказ. 

Јер, једном кад дође мрак потребни ће нам бити путокази као мрвице по путу које су пјесници одвајкада расипали. 

Рођени са усудом да спознају свијет такав какав јесте, они су га осликавали математички прецизно – требало је само гледати у дубину те слике. А у њој би упознали самотњаке који знају много више од нас и помирени су са животом. (Не треба мени виша школа/од овог мог бола). 

Већ смо до сад мирно могли бити код куће
да смо знали поћи кући кад је требало.

Чика Душко је отишао кући у један овако суморан дан, ни јесењи ни зимски, кад од вјетра мачке полуде па крену да се ваљају по земљи. Кад је земља још тврда од мраза, али блато се прави уз одруњене рубове тротоара. Кад је свијет далеко, а самоћа једино присутна. И облаци су ниско, а сунцу се не дâ да изађе. Прошло је двадесет година.

Остале су пјесме.

Написао: Стево Грабовац

ВЕЛИКО ОТВОРЕЊЕ
Душко Трифуновић

Већ пијан
лаћам се руком за бор зелени
а немам код кући
и не знам зашто кући
ни зашто овде да останем

Данас је велико отоврење
велико славље за народ
а туга за човека
који се руком лаћа
за бор зелени

А сви рудари и лугари
девојке дошли да виде
да виде каква је прођа док прича причу
стогодишњу
ознојен народни вођа
овог краја
у трансу

Данас је велико отворење
уграђен човек у земљу
има ускршњу шансу

Точи се мед и млијеко
и све што никад није текло
данас тече

И мисле жене и деца
од сада биће другачије

А старци су до овог трена
знали све
а за даље им не треба знање

Вођа усред реченице
одока прави бројно стање

Огроман успех
Феудализам се вози авионом

Трепћу сви рудари
раскопчани лугари гурнули мало капе

Свезали момци кравате
ко никад

Шта им би

Чије су ово копче и чакшире

Гдје има воде момче

Која је оно мала

Зар за њу није отворење

Ко пијан
Ја

А простим оком се види
како се моје тело
одаје криминалу
како се моја драга одваја од државе
да би постала
уносна забава милиона

Данас је сунце највећи проблем
и ја крај бора зеленога

Ништа гори не бих био
и да не знам
да је ноћу сунце ово
с ону страну
да ми ноћу
по закону
глава виси
према небу

Не треба мени више школа
од овог мога бола
у овај сунчани дан

И нада мном ће једном
певати хорови девојака
обучених у бело
биће и за ме једном свечаност

Данас је велико отворење
славље за народ
отац и син су браћа

Славље за цео свет
а туга за човека
који се руком лаћа
за бор зелени

Већ смо досад мирно могли
бити код куће
да смо знали поћи кући
кад је требало.

(1964.)

Чланак ВЕЛИКО ОТВОРЕЊЕ се појављује прво на РТРС КУЛТУРА.

И тако је прије пар дана на Нетфликс стигла серија “Напуштени”, усред цијеле гунгуле око завршнице “Stranger things”.

Настала је “из пера” Курта Сатера, који се васколикој јавности представио серијом “Shield” (преведена код нас као “На рубу закона”). Наравно, Сатер је далеко најпознатији по ненадмашним “Синовима анархије”. Намјерно напомињем – ненадмашним, да одмах ставим до знања – не, “Напуштени” нису бољи. Иако спада у сасвим другу категорију серија, треба поменути.

У “Напуштенима” пратимо сукоб двије жене чија дубина досеже не само до простог обрачуна над тим ко ће бити власник земље, већ и до искрених мајчинских односа. Да би се један овакав сукоб изградио, потребно је створити два упечатљива и јака женска лика. А за упечатљиве женске ликове су потребне моћне и карактерне глумице. Овдје је избор пао на Лину Хедли и Џилијен Андерсон. Лина Хедли глуми Фиону Нолан, побожну ирску жену која је усвојила четворо сирочади, вјерујући у вишу сврху овог чина. Андерсон, пак, глуми Констанцу Ван Нес, бескрупулозну власницу готово цијелог града и богату магнатицу која жели да прошири своје царство.

Такође, треба напоменути да се радња дешава 1850-их, на оном што ми још увијек знамо под називом „Дивљи запад“. Дакле, ради се о вестерну у коме пратимо сложене односе досељеника и старосједилаца, односе према другим расама или класама, што никако није у првом плану серије, а и покушава да избјегне уобичајене клишеје таквих прича. Ако за Лину Хедли можемо рећи да глуми вишеслојну женску особу, свјесну да њена улога „главе породице“ подразумијева чињење дјела која нису увијек у складу с Божјим заповиједима, иако у њима тражи оправдање за своје поступке, која осим суровости посједује и мајчинску њежност, иако су њена дјеца заправо усвојена; с друге стране за Џилијен Андерсон можемо рећи да прилично једнодимензионално глуми већ толико пута виђен лик „сурове мајке“ која за породицу чини све, па макар то и уништило исту ту породицу. Лик Констанце остаје потпуно „недоречен“, равномјеран, али то не можемо назвати досљедношћу, већ прије недостатком сценаристичких способности да се сложеније разради лик.

Иако у серији има заиста одлично написаних и одглумљених ликова, као на примјер Мајлс Алдертон у тумачењу Рајана Хрста, они сви остају у сјени ове двије јунакиње или анти – јунакиње (зависи како посматрате ствари). Цијели заплет суштински и не почиње због сукоба око земље, на почетку вам је већ јасно да су ове двије породице супростављене стране, сукоб ниче из мајчинских потреба да спасу своје породице. Можда још треба напоменути лик Далије, једне од Фиониних „кћери“, коју одлично глуми Диана Силверс, која се некако нађе у самом центру тог сукоба и која једина суштински подноси праву жртву и праву трансформацију кроз серију. Постоји ту и млака љубавна прича између чланова двије породице, банда која упада у цркву и прави покољ, плаћеник који воли Шубертову музику, ипак, одговор на питање из наслова нећете добити након гледања прве сезоне. Не бих рекао да се ради о још једној „навлакуши“, то ћемо знати већ у другој сезони, али пропуст код серија које имају овако снажну премису јесте управо у томе да се не би требало играти стрпљењем и живцима гледалаца.

Дакле, серија остаје у сјени двије главне јунакиње и двије главне глумице, али ниједног тренутка не бих рекао да је лоша. Напротив, чињеница да сам је погледао одједном, осим што даје субјективну оцјену, говори о томе да довољно држи пажњу. Динамична је сасвим колико треба, са дозираном количином драме, али с озбиљним недостатком ироније или хумора. Но, да ли управо свједочимо рађању једног искреног и моћног ремек дјела које ће обиљежити модерну стриминг историју, или се тек ради о серији уз коју ћемо провести викенд, то се заиста још не може закључити. А потенцијала у њој има толико. Остаје нам само да чекамо.

Стево Грабовац

Чланак „Напуштени“ – Викенд серија или озбиљно ремек дјело? се појављује прво на РТРС КУЛТУРА.

Не мора то бити неко озбиљно стање, рецимо да је у питању рутинска операција, након које ћете врло лако и брзо да се вратите свом нормалном свакодневном животу. Ако сте, пак, у категорији оних према којима живот није био тако благ, већ знате како боравак у стерилним болничким одајама може да буде исцрпљујућ и напоран. Потребно вам је нешто чиме можете скратити вријеме и одагнати мисли од запомагања пацијената из других соба који дозивају медицинске сестре, Господа Бога, покојну матер или Елона Маска. Дефинитивно схватите у тим тренуцима практичну вриједност литературе која може да вам пружи заклон од суморне стварности. Ево неколико препорука:

Киоск литература

У лакшим случајевима неких бенигних и краткотрајних обољења, сасвим је препоручљиво да се држите оног „прочитај и баци“. Разни рото романи, љубавног, акционог или вестерн садржаја (у зависности од тога шта преферирате) још увијек се могу наћи по киосцима. Већина их је писана по принципу школских састава: почетак, заплет, разрада радње, расплет, крај. Главни јунаци, по правилу, ни криви ни дужни упадају у невоље, живот им сервира одређени низ препрека, али се на крају срећно и успјешно извуку из свега. Сви детективи у тим романима су лијепи и згодни и успјешно рјешавају случајеве. И правда побиједи на крају.
У складу с тим можете, а и не морате, читати књиге с разним варијацијама о позитивном размишљању и о томе како вјером можете савладати све невоље. То је препуштено вашем слободном избору.

Матиас Енар

Уколико сте, по властитој несрећи, не дај Боже, љубитељ књижевности који је заглавио у болници, онда је за вас једно дивно откриће из Француске. Енар је писац старог кова, разрађеног стила и језика, сложене поетике, али истовремено веома читљивих и рекао бих, чак и забавних дјела. Зашто ово препоручујем? Па, сама сложеност Енаровог текста натјераће вас на дубљу концентрацију, покушаје проницања у његове свјетове који прште од широког познавања културе и умјетности. Мало је данас писаца који располажу тако широком елоквенцијом и знањем, па ће вас његово богатство заиста испуњавати да би лакше поднијели туробну стварност.

Александар Тишма

Ако вјерујете у опцију да се клин клином избија, онда је литература Александра Тишме управо оно што вам треба. Један од најважнијих српских писаца, за кога се може рећи да није толико популаран колико би заиста требало да буде. Врхунски стилиста и писац који се бавио само суштинским темама, истражујући зло и (бе)смисао постојања човјека на овом свијету. Сигурно је један од најбољих наслова у васцијелој литератури управо његова кованица – „Употреба човека“ и мислим да у цјелости објашњава његову нимало једноставну поетику. То да је човјек употребљив, самим тим и замјењив, говори о његовом нимало оптимистичном погледу на свијет који је разорен ратовима и постратним траумама. Ипак, било коју Тишмину књигу да узмете, нећете погријешити. Како рекох – неким људима управо сусрет са суштинским темама може промијенити мишљење о властитој болести и немоћи.

Карл Уве Кнаусгор

Већ сам помињао некад овај савремени феномен и веома честа реакција људи је како се ради о развиканости и како нико нема времена да чита о нечијем приватном животу. Ипак, ако сте, не дај Боже, на некој дужој терапији – Кнаусгор је одличан избор. Ниједна његова књига нема мање од седамсто страница (ако не рачунамо есејистичку прозу названу по годишњим добима) и уз магично заводљив стил писања држаће вам пажњу дуго времена. Битно је да будете отворени, Кнаусгор је писац који тражи саговорника, много више него пасионираног читача или неког грамар нација који ће тражити длаку у јајету. Но, без сумње ће и они који већ јесу такви, ако неким случајем доживе рецимо какав пад с љестава или им се полица библиотеке сруши на главу – у дјелу овог норвешког писца наћи широк и отворен свијет лијепе и необичне поетике. Ако вас већ сама идеја да читате „Моју борбу“ умара, онда сте свакако за његов нови серијал који почиње романом „Јутарња звијезда“ – узбудљивом причом у којој откривате сасвим нови универзум с другачијим поретком ствари.

Филип К. Дик

Ако вас суморна стварност болнице убија и баца у депресију, онда је идеално рјешење амерички писац научне фантастике кога већина читалаца зна по томе да је на основу његовог култног романа „Сањају ли андроиди електричне овце“ Ридли Скот снимио филмски класик, код нас преведен као „Истребљивач“, а иначе познат под именом – Blade Runner. Захваљујући чудним визијама које је имао, а које неки приписију огромним количинама халуциногених дрога што их је стрпао у себе, а други шизофренији, Дик је био у стању да стварност сагледа на један сасвим други начин. Његови свјетови нису толико удаљени од наше стварности, већ је окрећу на један други начин стварајући дубљи и комплекснији увид у њу. Дикови свјетови су уврнути, а довољно о томе говори чињеница да су по мотивима више његових књига снимљени неки од најпознатијих научно- фантастичних филмова: „Валис“, „Убик“, „Човјек у високом дворцу“, „Тамно скенирање“, „Сањају ли андроиди електричне овце“… Било шта од тога, пореметиће слику ваше стварности, што је добро, ако је стварност сама по себи грозна.

Књиге написане у болници

Искрено, знам само једну књигу која је написана током лијечења. Добро, ако бих се мало потрудио, открио бих вјероватно још неке, али то није сад битно. Док је лежао на онкологији и примао хемотерапију, Борис Дежуловић написао је роман „Јебо сад хиљаду динара“. Дежуловића можете, а и не морате вољети, слагати се или не са његовим политичким ставовима, то сад није поента.

Овдје говоримо о једном сумануто забавном роману који није баш препоручљив пацијентима који имају дренове у тијелу, јер би због смијеха могло доћи до веће штете него користи.

Роман говори о томе како нас обликују наизглед мале и безазлене одлуке, ситнице које и не примијетимо, а једног од главних јунака ове приче, чињеница да је одлучио сачекати кусур од (тада) мизерних хиљаду динара, умјесто да се окренуо и отишао, одводи на једно од босанских ратишта гдје се са својим саборцима налази у нимало завидној ситуацији. Овај роман на најбољи начин осликава апсурд рата кроз цијелу плејаду шароликих анти- хероја који су заглавили у својим животима и немају никаквог излаза. Већ на почетку знате како ће се све завршити, али сулудо приповиједање, блентава конструкција ликова и догађаја вас скоро на свакој страници тјера на смијех. А ако је већ самом писцу у нимало завидној ситуацији било до зезања, зашто онда не прихватити шалу?

Ето, то су неке малене препоруке. На крају, она најбитнија: останите здрави, ове књиге можете комотно читати и ван болнице.

Чланак ПРЕПОРУКЕ ЗА ЧИТАЊЕ: Болничка литература се појављује прво на РТРС КУЛТУРА.

Чудним сплетом околности, управо је овај збор пронио Кочићево презиме и до најудаљенијег мјеста и особа који иначе никада не би ни чули за њега. У историји наших крајева, он је дуго нека врста легенде. Народни трибун, упорни борац за права обесправљених, борац за слободу, оштар полемичар који се надмудривао са окупационим властима. Но, ту је и Кочић писац дубоко емотивног сензибилитета који је писао приче из свог родног Змијања, али и горко слатке сатире које су испостављале рачун властима. Иако његово књижевно дјело није обимом велико, не треба занемарити и његов уреднички посао, у часопису „Отаџбина“ који је имао просвјетитељски значај за српски народ ових простора. И таквог га се опомињемо у овим данима и таквим га представљамо свијету и онима који су заинтересовани за његов лик и дјело.

Но, иза свега тога постоји нешто друго – човјек.

Ако кренемо од чињенице да ниједан човјек није постао херој рођењем и да храборст не постоји ако се прво не спозна страх, да иза сваког писца постоји дубока унутрашња потреба да исприча причу, онда би Кочића требало сагледати и кроз ту призму.

Недавно сам читао његова писма, упућивана разним људима у разним периодима његовог живота. Из тих интимних преписки види се лик особе која је на путу своје животне борбе много тога изгубила, али није одустајала. Веома често можемо спознати његово сиромаштво које га није спријечило у томе да се упусти на студије у Беч, а онда касније – да дијели своју елоквенцију и знање за добробит свог народа, а не да их чува за себе; могао је Кочић сасвим себично да се оствари и као аустроугарски писац или нешто томе слично, јер прошавши сву патњу биједе и сиротиње током школовања, најзад се могао окренути од ових крајева и прихватити други живот у коме неће ходати подераних ципела и бити гладан по два или три дана. Најзад, сви се школујемо да би достигли неки статус и мјесто на друштвеној љествици. У тим писмима види се и можда претјерана љубавна патња док се удварао својој потоњој супрузи – Милки. Ти јако симпатични дјелови у којима се назире типични мушки лажов, који, да би се опрао од неких својих грешака, полаже заклетве на вјечну љубав и тако неколико пута, можда су и најбољи дијелови ових преписки; усудим се рећи толико, да измаме осмијех. Но, управо у томе видимо стварног човјека, неког коме је стало до жене у коју се заљубио и не жели је испустити из свог живота, али околности му никако не иду на руку.

Све послије, у његовим писмима, неће изазивати чак ни благи траг осмијеха, јер полако упознајете муку и трагедију, суровост режима који га је кажњавао без поговора. Нарочито болни и суморни су дијелови из тамнице, у којој му је било забрањено да има било какав контакт са људима. Покушај да се замисли једна таква мука, данас дјелује запрепашћујуће – данима не чути ни тон властитог гласа, слушати само нијему тишину и борити се да не полудиш, сачувати вјеру кад је то готово сасвим немогуће. Сама помисао на нешто такво носи у себи дозу ужаса – човјек сâм с голим зидовима, дани су бескрајни, ноћи још дуже, жељан оних које воли, који му недостају више него икада, а нема никог чији би додир осјетио или ријечи охрабриле. Данас, кад смо окружени мобителима и разним електронским помагалима, ми ово заиста не можемо замислити; ту нам је крај главе увијек неки звук, тек да нешто свира или да чујемо нечији глас, не размишљамо пуно о саговорницима кад их можемо носити у властитом џепу, без обзира на којој се страни свијета налазе. Ни близу нам није јасан овакав осјећај потпуне самоће.

Но, чак и ту, не видимо код Кочића кукњаву, не видимо пристајање на услове његових тамничара, већ опет ону људску потребу за другим, за породицом више него за пријатељима, за које почиње мислити да су му окренули леђа, видимо и даље свјестан отпор који не престаје.

Кочићеве губитке тешко је пописати; он је сахранио све своје, а стиче се утисак да је цијелог живота остао жељан жене коју је волио и поред тога што су били у браку, но сурово вријеме их је упорно раздвајало. Тешко је уопште и замислити жртву коју је поднио, многи би већ у раној младости поклели кад би схватили каква их искушења у животу чекају. У његовом суманутом неодустајању види се лик оног Кочића каквог сви познајемо, али да би то постао, морао је прво бити човјек. Јер без човјека са свим његовим слабостима, страховима и борбама, нема ни патриоте ни борца за права других. А најзад, његови гонитељи прогањали су симбол онога што је Кочић представљао. На крају, опака болест прерано га је сустигла и одвела у смрт, али чак и тако – Кочић је био и остао побједник.

Стево Грабовац

Чланак О КОЧИЋУ, ЧОВЈЕКУ се појављује прво на РТРС КУЛТУРА.

Е, сад слободно заборавите да сте прочитали претходни пасус. Јер кад овако напишем, готово сам сигуран да је то књига коју ни ја сâм не бих прочитао. Због тога је јако незахвално писати препоруке књига, поготово оваквих – нетипичних романа, довољно херметичних да одбију просјечног читаоца и довољно пјесничких да отјерају и оних мало заинтересованих што преостане.

Данас читамо по принципу препорука, пажњу нам одвлаче разниблогери, влогери, букстаграмери – књиге читамо на плажи или током одмора,а и ако не спадамо у ту категорију, опет је велика већина читалаца она којаволи да зна шта чита. И генерално, уопште не кривим читаоце због тога,писци су се својски потрудили да у таласу херметичности својих дјеласвојски огаде нешто што се и може назвати „поетским романом“.

Но, ту треба подвући линију. Роман „Празне куће“ свакако јесте и поетски роман и јесте неким својим дијелом херметичан, самим тим што нема јасну радњу и већим дијелом је посвећен промишљањима јунакиње или кратким епизодама. Исто тако, то је један сулудо забаван роман – доказ да се и озбиљна проза може писати да буде забавна и пријемчива сваком.

Направили бисте страшну грешку ако бисте само по опису романа одлучили да га не читате. И не говорим ово да бих било кога осудио, имам исти став и исто мишљење;  да се не лажемо – понекад такве књиге знају да буду бескрајно досадне. Да би се један овакав роман написао, потребна је виртуозност, способност да се из поетске затворености и слика које су само аутору јасне, пређе у стварност разумљиву сваком. Ово је књига која ће вам сигурно измамити осмијех на лице много пута, али ће вас исто тако динамично возити кроз емоције, тако да није искључено да ће вам се на лицу појавити и сузе. Толико је забавних и духовитих епизода у овом невеликом роману и то ниједног трена није усиљени хумор, већ више ироничне и циничне импресије којима и није првобитна намјера да буду смијешне. Управо тај „непланирани“ хумор даје драж овој књизи и боји је у шаролик спектар због кога излази из оквирâ у које би је могли ставити.

Та горко – слатка прича без правог возног реда говори о жени довољно еманципованој да схвати на каквом се мјесту на планети налази, али исто тако да се ничим не одриче историје своје породице и оног шта ју је формирало. А опет, ја бих рекао да је то прича о губицима – чак и више од свега другог, прича у којој је успомена више знак питања, него што је закључак. На много мјеста јунакиња се пита како су њени преци могли ово или оно; од свакодневних ствари, до питања о смислу постојања, али то нису само питања која потичу из неразумијевања, већ управо супротно.

Јунакиња ничим не осуђује своје претке, чак и када о њима говори са дозом ироније, али ни своје савременике, јер се од њиховог презира брани управо том простодушношћу.

Ово јесте храбар роман због начина на који је написан, али управо због такве структуре коју има, он је то што јесте, не бих ни могао да га замислим другачије. Вјерујем да ћете након читања ове књиге другачије гледати на одреднице које се књигама приписују, да нећете бјежати од поетског романа „као ђаво од крста“, јер кад испловите из овог дубоког мора емоција Данке Ивановић, схватићете да књижевност итекако имао још шта да понуди.

Стево Грабовац

Чланак Препорука за читање: „Празне куће“ Данка Ивановић се појављује прво на РТРС КУЛТУРА.

И то не би било толико чудно, да Новак у својим романима не користи кајкавски дијалекат и не бави се простором познатим као Међимурје. Он је савршен доказ тезе да за универзалне теме није битно постављати ствари на сцене великих свјетских метропола. Јер локално и лично постаје универзално када је врхунски написано.

• Како памтиш своје одрастање у Међимурју?

У односу на ово гдје сада живим, пуно зеленије, више мириса и пуно више времена. Мирише трава, мирише парадајз док га загребеш по кожи, мирише трули пањ, мирише киша, мирише ријека. Не знам јесам ли остарио, али у Загребу ми сада све мирише слично. Јасно ти је, ја бих се вратио, кад ми клинци нарасту. Кад одем тамо, као да сам прошао кроз црвоточину у неки свијет гдје вријеме спорије пролази. Одем по шпецерај, обавим још нешто, попијем каву с пријатељем, прође 45 минута. У Загребу је то цијело пријеподне. И сјећам се неке основне пристојности и топлине међу људима, то ми и дан данас фали у Загребу, иако у њему живим сада већ већину живота и волим тај град.

• Прије него што си закорачио у свијет књижевности, имао си иза себе успјешну спортску каријеру. Шта те привукло каратеу?

Не би вјеровао, али чињеница да у каратеу нема лопте. У мом селу није било пуно избора. Сваки клинац који је држао до себе и желио нешто направити у животу, играо је у НК Полет Св. Мартин на Мури. Ја још увијек навијам за тај клуб, ал никад нисам заиграо за њега. Ја и лопта – лоша комбинација. Осим ногомета, појавио се и карате и ту сам се некако пронашао. Свиђала ми се структурираност, хијерархија, голема је то количина знања. И, за бојажљиво дијете какво сам био, идеално за стјецање самопоуздања. Кад смо дошли у пети разред, дочекало нас је пар ових који су падали разреде. Замисли, иде у пети разред, а већ мутирао, брчићи, длаке под пазухом. Тај кад ти залијепи флиску, одзвања још сатима у глави. Па је требало узвратити. А након тога, негдје у средњој школи, кренула натјецања, па наступи за репрезентацију, путовања. За дијете са села је то као прозор у свијет. И да, напосљетку, прилика да се оствариш, што зна пријећи и границе здравог особног развоја. Али тако је то у врхунском спорту. Освојиш нешто, па тражиш нови и нови фикс.

• Како и када си осјетио први позив на писање?

Прије порива на писање био је порив за приповиједањем. Цртао сам стрипове с неким својим ликовима, смишљао наставке или prequele филмова који су ми били добри, ја сам за Топ Ган давно имао идеју за наставак, Побјешњели Макс је такођер у мојој глави живио даље у неким другим причама, Немечек је у мојој варијанти Јунака Павлове улице боље завршио и тако то. Моја старија сестра је ту била доста важна. Није било пуно књига по кући, па ми их је редовито поклањала за рођендане и Божиће, а и причала ми о књигама које су њој биле важне. У основној школи, међутим, ништа није указивало на то да ћу се некад бавити писањем, лоше сам писао саставке. У средњој школи ме дохватио један сјајан професор језика и књижевности и ту је кренуло. Тај је одгојио генерације људи који пишу и читају. Пренио је на нас увјерење да је бавити се писаном ријечи важно и вриједно. И читао нам је наглас њему важне текстове. Сви причамо о томе како је важно читати малој дјеци, али ево, чини се да и кад смо већи, волимо да нам се чита.

“Чрна мати” настала је из кајања што сам у неколико наврата у свом дјетињству био на страни злостављача.

• „Чрна мати земла“ био је храбар потез у књижевном свијету, али без храбрости нема ни успјеха. Како је текао рад на роману и како си доживио његову перцепцију?

Имао сам прије “Чрне мати” нешто мало објављеног, чак и један роман, али ништа што бих из данашње перспективе назвао озбиљним, нити што би ми могло дати подстрека да се озбиљно позабавим писањем. С “Чрном мати” је почело кад сам радио на докторату. Био сам на Freie Universität у Берлину пар мјесеци тим послом, доста времена проводио сам са собом, па почео писати дневник и ту су се отвориле неке ствари. Сјећања, а боме и фабрицирана сјећања. Цијела је та прича настала у замисли, у суочавању с питањем зашто лажем. Односно, да мало ублажим, зашто понекад приказујем ствари из своје прошлости друкчије него су се заиста догодиле. И други плексус, повезан с овим, “Чрна мати” настала је из кајања што сам у неколико наврата у свом дјетињству био на страни злостављача. Да, био сам и на овој другој страни, као вјеројатно већина дјеце свугдје у свијету. Мало други газе тебе, мало ти газиш друге. Ало, ето, сјећање на неког тко се баш никако није могао бранити остаје уз мене, па, вјеројатно до краја живота. Можда је тај текст између осталог и начин да кажем да ми је жао што нисам био боље људско биће.

• Након тога је дошао „Циганин, али најљепши“, велики регионални хит. И с њим је већ било сасвим јасно да си један од оних писаца који се храбро суочава са тешким темама. Осим тога, јако си темељит у истраживању грађе за роман. Реци нам нешто о настанку тог романа.

Ту је некако дошло до оног питања – океј, а јеси ли у стању писати о нечему изван свог властитог искуства? Односно, јеси у стању писати о некоме чија се позадина потпуно разликује од твоје? Не бих рекао да сам си одговорио на то питање. На крају испада да је у сваком од тих ликова дио нечега што сам доживио или што ме дотакло у неком трену. Циганин је вјеројатно најзахтјевнији ментални пројект којег сам се икад прихватио. Четири наративне линије, већином из првог лица, тема у којој сам се сто пута могао оклизнути и пасти у клишеј, вјеројатно и јесам који пут. Па онда још чињеница да кренеш писати и схватиш да знаш врло мало о свијету који приказујеш, па си признаш да мораш истраживати, да би то било увјерљиво. Ал добро, тада сам си некако признао да код мене нема брзог писања. Има генијалаца који испишу своје у неколико мјесеци и буде добро. Мени требају године.

• У основи твог најновијег романа „Случај властите погибељи“ је истинита прича. Шта те је привукло томе?

На то питање не могу дати бољи одговор од – ваљда сам препознао нешто своје у туђем искуству. Постоји разлог зашто сватко од нас селектира подражаје који су му важни, а одбацује оне који му не значе ништа. Мене је привукла судбина једне потпуно обичне, нормалне обитељи, у којој је вриједио мото да само требаш часно радити свој посао и добро ће ти бити у животу. А онда најмлађи члан обитељи страда управо због тога. Како проклето тужно! Углавном, кажем, мало је тога ту свјесно, синапсе окидају кад окидају, подсвијест се покрене и почне слати слике и симболе, можемо ми сад накнадно рационализирати зашто ме опсједала управо та прича, а не тисуће других за које сам чуо, па кроз једно ухо унутра, кроз друго ван.

Осјетио сам да имам довољно јаку позицију као, хајмо рећи јавна особа, да могу проговорити о тим стварима, па преживјети и неку кампању јавног блаћења. Само да не наштетим онима којима сам текстом хтио одати почаст.

• Како је текао процес настајања романа?

Прво неколико година нисам ни знао да је процес почео. Односно, пуно сам читао о свему везаном за тај случај, разговарао с људима, својим пријатељима и познаницима, чак и студентима. Али није ми падало на памет до негдје прије короне да бих то могао писати. Има ваљда тај неки глас разума који нас спрјечава да направимо глупост. Стварно нисам то намјеравао радити, чак сам и на Министарство пријавио једну потпуно другу причу. Па схватио да нећу ништа паметно моћи написати ако не напишем прво причу о томе. Дакле, џабе глас разума, тјешио сам се у почетку да могу увијек напосљетку то не објавити, јер неки судионици догађаја су још живи, играш се с ватром. Али онда с временом све сједа на своје мјесто, схватиш да је и важније него си мислио на почетку и то је то. И да, занимљиво, прво сам кренуо с причом о млађем брату, који је страдао. Па схватио да је ту једноставно превише непознаница и да ме непрестано вуче према причи старијег брата, који је остао жив, између двије ватре, у немогућој ситуацији, па успио пронаћи неку нову разину људскости.

Дотакао си се озбиљних и тешких тема. Да ли си осјећао страх и какве су твоје моралне дилеме биле током писања?

Да, у првом реду ми је било важно да ни на који начин не нанесем штету живим члановима те обитељи. Друго ме ништа није превише забрињавало. Осјетио сам да имам довољно јаку позицију као, хајмо рећи јавна особа, да могу проговорити о тим стварима, па преживјети и неку кампању јавног блаћења. Само да не наштетим онима којима сам текстом хтио одати почаст.

Роман је такође храбро, рекао бих, писан различитим стиловима. Један дио тече нормалним приповиједним тоном, а други је писан као сценарио. Шта те је навело на овакав потез?

Прву верзију сам писао у трећем лицу, па ускоро пребацио на прво лице, као што сам радио у “Циганину” и то је половично функционирало. Перспектива Профе се ту јако фино отворила и било ми ју је доста лако писати. Она је артикулирана, склона рефлексији, духовита и врцкава, баш сам је заволио, скупа са свим фелерима које има. А перспектива Марлија ми је била дијаметрално супротна, једноставно ми је била преслаба у односу на њу. Он је као лик већину времена реактиван, до самог краја није у дотицају са сржи свог проблема и замршеним обитељским односима. Неко вријеме сам трагао за модусом који ће функционирати и пронашао га у сценарију. Само штури описи контекста и сва снага потиснуте емоције у репликама. А можда сам си тако желио мало наплатити двије године рада на сценарију по којем се никада неће снимити филм.

• Како си задовољан перцепцијом романа?

Било је 99 лоших могућих судбина тог романа и једна добра. Остварила се та добра и мислим да је сватко заслужио једном у животу бити овакав срећковић као што сам ја био са “Случајем”. Немаш пет шанси за испричати неку причу. Имаш једну једину и ако то не упали, пиши кући пропало. Важно ми је да је прошло добро. Наравно, због себе самог, али прије свега због те обитељи и због друштва у цјелини. Важно је знати да имамо самозатајне јунаке пуне људскости међу нама.

• Нећу те питати за даље планове у књижевности, већ просто људско питање: шта тренутно радиш и како стигнеш да обавиш све обавезе?

Чини ми се да не стижем ништа како треба веће неко дуље вријеме. Закачила ме једна административна дужност на факсу и отприлике је толико грозно колико сам си замишљао да ће бити. Пишем неке знанствене чланке, то ми је лијепо, волим копати по текстовима из 19. стољећа. Неки су задивљујуће актуални и дан данас. Спремам се на море и то волим. И покушавам се ријешити перути, нека ми се јаве сви који имају какав чаробни приправак. Већином сам у црном,срамота ме, људи, помагајте.

Разговарао Стево Грабовац

Чланак Кристиан Новак: Важно је знати да међу нама имамо самозатајне јунаке пуне људскости се појављује прво на РТРС КУЛТУРА.

Његов микрокосмос је Међимурје – сјеверни дио Хрватске омеђен ријекама Муром и Дравом. На том невеликом пространству смјештена је радња већине његових романа и то им даје препознатљиву линију приче. Мислим да не постоји бољи примјер у савременој регионалној књижевности како локално може постати глобално и како слабо кориштен дијалект може да се бави универзалним темама. Новак не гради мегаломанске структуре, сви његови јунаци су обични, мали људи из комшилука. Ни у једном тренутку они нису били предодређени за велике ствари. А онда се деси да судбина пред њих постави изазов с којим се морају изборити најбоље што знају. И кроз све те стрпљиво грађене карактере провлаче се питања која све нас муче. Питања о свијету у коме живимо и с чијим замкама морамо да се носимо. То нису безбојни јунаци – позитивни или негативни, већ вишеслојне личности чија права природа увијек изнова долази на испит.

Након великог успјеха романа „Циганин, али најљепши“, Новак се упустио у писање захтјевне приче која на моменте подсјећа на копање по свјежим ранама. У основи његовог најновијег романа „Случај властите погибељи“ стоји истинита прича. Сам наслов изведен је из дијела заклетве коју полажу хрватски полицајци при ступању на дужност у коме се каже да ће штитити устав и закон чак и у „случају властите погибељи“. И ту је управо коријен једне велике трагедије. Један млади саобраћајни полицајац у малом, међимурском мјесту је савјесно обављао своју дужност. Неки би рекли: и превише савјесно. Једном приликом наплатио је казну за пребрзу вожњу сину неког од локалних моћника, да би га његов командир позвао и рекао му да се такве ствари не раде. Младић се одлучио супроставити надређенима. Сматрао је како правда треба да буде иста за све и да је то темељна поставка дужности које обавља. Наравно, врло брзо постаје мета подсмијеха својих колега и жртва мобинга у којем се сваки његов корак кажњава. Изреволтиран оваквим поступцима, жали се лично министру полиције и медијима, указујући им на корупцију унутар полиције. Убрзо након тога пронађен је мртав са простријелном раном на челу. Обдукција је утврдила да се ради о самоубиству. Његови родитељи и његови суграђани нису могли да се помире са оваквим објашњењем и убрзо је кренула серија протеста који нису довели до рјешења. Остаће то само једна мрачна мрља из савремене историје.

Како је могуће да тако лако стигнемо од једне казне за пребрзу вожњу до трагичне смрти? Шта се то десило са свијетом у коме живимо? 

Роман „Случај властите погибељи“ не бави се директно самим случајем сумњиве смрти младог полицајца. Није ријеч о кримићу који пред читаоца поставља замршен заплет који ће на крају испливати са расплитањем мистерије. Роман се бави посљедицама ове смрти и с тим на какав је начин она оставила трагове на оне који су имали било какве везе с њом. Прије свега је то прича о једној породици која се одједном нашла пред нечовјечанским изазовом који ће све њене чланове натјерати да преиспитају своја увјерења. У питању је честита радничка породица у којој нико није очекивао да ће се морати носити са оваквом страшном трагедијом. Добра је напомена да се овакве ствари могу десити свуда и било коме од нас. Кроз роман пратимо односе који се урушавају и учвршћују док се јунаци покушавају снаћи у свијету који их је издао. Може се рећи да је један од главних јунака књиге полицајац – старији брат настрадалог младића – који је разапет између оданости породици и служби. То његово балансирање уводи га у низ сукоба које мора надвладати и остати човјек до самог краја. У још једној линији приче пратимо младу професорицу која својим ученицима покушава усадити осјећај за правду и истину. Пратимо је од тренутка када поставља на сцену драмске секције „Антигону“ до оне тачке док не сазна за трагичну смрт полицајца. Стављајући на коцку свој посао и породицу, она ће упорно преиспитивати истину и борити се да опстане у окружењу које за њу од тада постаје туђе.

Може се рећи да је ово и роман о онима који окрећу главу и онима који сулудо ризикују све. Не бави се моралним дилемама и не осуђује никог, како то и чине све озбиљне књижевне приче. Не бјежи ниједног тренутка у памфлет и не покушава наметнути властиту истину. Писан динамично, у два правца: један дио је урађен као сценарио, а други је писан у приповиједном тону – роман одржава тензију емотивним и животним потресима ликова, гдје приповједач избјегава сваку врсту анализе. И због тога управо изгледа као моћна и јака структура састављена од прича већих од живота. Док се све унутар њега руши, роман остаје чврста грађевина какву само врхунски мајстори знају написати.

И поред болних тема у које задире, роман се чита лако. Нема у њему херметичности која би вас зауставила, иако постоје мјеста након којих ћете свакако пожељети предахнути. Не због тога што их нисте разумјели, већ управо супротно.

Стево Грабовац

Чланак Упорна преиспитивања истине се појављује прво на РТРС КУЛТУРА.

Спустио сам ранац и извадио дуван. Смотао сам цигарету. Док сам пунио своја плућа потребном количином никотина размишљао сам о томе да ли да уопште улазим унутра. Неки људи су се врзмали около и у мени је расла блага непријатност. Можда би требало да продужим до аутобуске, одем у своју скромну собицу и извалим се на кревет. Да преспавам све до ујутру. Ниједним дијелом своје лоше појаве ја нисам припадао овдје. Лакше би било да сам се са неким договорио и да не стојим овдје сам као задњи кретен. То ми је прошло кроз главу. И још много тога. А онда сам схватио како се не исплати губити вријеме на испразна размишљања.

Ушао сам унутра. Дочекао ме је мирис паркета у који се мијешало још нешто што никад нисам знао објаснити. Мирис свечаности – знао сам то. Старе зграде са високим строповима и огромним лустерима то имају. Достојанство које носе самом својом појавом и као да траже да се у њих улази с понизношћу. Замишљао сам сву ону силну господу у фраковима и даме у вечерњим хаљинама. Све оне које су сједили у неком од ових салона и расправљали о битним стварима свог времена. Пили су коњак и културно наздрављали једни другима.

Нико није обратио пажњу на мене, па сам прошао широким холом до велике концертне дворане. Тамо су већ били сложени штандови са књигама. Људи су се мували около. И одједном сам осјетио као да сви гледају у мене. Пустио сам да прође тај тренутак неугодности и претварао сам се да знам шта овдје тражим. Значајно бих се зауставио на понеком штанду и гледао понуду. Поздрављао се са људима који су стајали иза њих и сами чекајући нешто. Питао бих за неки наслов или цијену. Мудро. Брзо сам се уклопио и убрзо је ту било више људи, па сам сигуран да су сасвим заборавили на мене. Мало касније ће на велику сцену изаћи хор са диригентом и ствари ће бити сасвим другачије. И тада сам осјетио оно што ријетко осјећам у свом животу – да ипак припадам овдје. Препустио сам се том осјећају.

Било је то прије осам година.

У тим тренуцима је фестивал књижевности назван „Императив“ постао дио мог живота. Готово сам сигуран да сам тог поподнева продужио на аутобуску станицу, мој живот би био сасвим другачији. 
У међувремену се толико тога десило.

Престао сам да радим у праоници. Написао сам и објавио свој први роман. Био сам водитељ неколико промоција на истом том Императиву. Имао сам промоцију властите књиге. Запослио сам се у продавници. Написао сам и објавио свој други роман. Добио сам НИН – ову награду. Прележао сам корону. Изгубио неколико драгих људи. Оматорио и удебљао се. Постао много нервознији него прије. Преселио се у други стан. Дао отказ у продавници. А Императив је остао константа.

За неке ствари морамо везати свој живот. Или бар дио њега.

Овај мој дио је нераскидиво везан за сан мале групе људи и њихов сулуди ентузијазам да у Бањој Луци створе топло легло регионалне књижевне сцене. Бар на неколико дана. И у тих неколико дана су сви наши животи били невидљивим концима повезани.

Једном сам се на ходнику сударио с Марком Томашем. Са Бекимом сам сједио на степеништу испред Банског и пушио цигарету. Дуго сам причао са Срђаном Ваљаревићем. Кад смо слушали музику на тераси. Или кад смо слушали читање поезије. Изненадни пљускови су у ово доба године знали да дођу ниоткуд. И онда стојиш под надстрешницом и гледаш град који купа киша. Знао сам некад и по читав дан провести у Банском двору. Отишао бих само до оближњег кафића или нешто да поједем. Са Каракашем сам шетао Бањом Луком у чудно магловито јутро. А тек кад смо за вријеме пандемије сви заклањали лица маскама и сједили раздвојени по неколико метара. Упознао сам Флавиа Ригоната. Онај ко је откривао књижевност деведестих имао је једно правило: ако Флавио то није објавио – не исплати се ни читати! Био је алфа и омега једне култне књижевне сцене која нам до тад није била баш толико позната. А ја сам стајао са њим и циједио пиво. Причао ми је о писму које му је својевремено послао Буковски.
И та моја збркана хроника Императива спаја се у један дуги низ гдје се датуми и године мијешају. Памћења су варљива. Не записујем тако прецизно ствари. Јако слабо памтим. А ипак се водим по осјећају. Тачно могу осјетити те ријетке тренутке у себи. Вратити их као да су се десили јуче. Са свим оним нијансама благог повјетарца или кише. Са топлином сунца или брујањем моториста који су дивљали улицама и нису марили за књижевност. Понекад би се испред цркве окупила и нека свадбена поворка или матуранти. Одзвањало је упорно дрндање трубача које су овакве поворке привлачиле. Све то је soundtrack који повремено зауставим и пресложим у својим мислима.

С обзиром на пространства с којих смо поникли – појам куће је више везан за наше бездомности и лутања. Потрагу за кућом.

Ове године одржава се осми фестивал књижевности „Императив“.

За мене и сличне мени то није само фестивал књижевности. Но, пустимо сада мене.

Треба то све организовати и савладати све препреке. Вјеровати и сачувати вјеру. Опстати, упркос свим искушењима. А искушења су постојала од почетка. Прегурати све оно што се у протеклих осам година десило.
Ове године централна тема фестивала је  кућа. С обзиром на пространства с којих смо поникли – појам куће је више везан за наше бездомности и лутања. Потрагу за кућом. Ипак, могло би се без претјеривања рећи да је Императив као такав – кућа. Ако већ немамо свог дома, бар тих неколико дана се осјећамо као код куће. И кућа је за све оне који воле књиге. За оне који траже нешто мало више и другачије. Бар кратко се осјећамо ту окупљени у заједништву без икаквих граница.

Кућа за све наше људе.

Стево Грабовац

Чланак O књигама и ријетким тренуцима се појављује прво на РТРС КУЛТУРА.

Знао сам да је већ доста писао о разним личностима из Крајине, па смо разговор почели тим његовим чудним и некад чак и тешко објашњивим везама са овим крајевима.

„Први пут сам био у Бањалуци када сам писао о Бранку Ћопићу, била је то радио драма за програм радио Београда на стогодишњицу Ћопићевог рођења. До тада сам већ писао неке радио драме, махом о писцима. Тако да сам мало истраживао Ћопића, једног од мојих најомиљенијих писаца, не само из дјетињства. Ја сам Ћопића јако рано схватио као веома озбиљног писца, уз Андрића, Крлежу, Мешу Селимовића, који стоји раме уз раме са њима, али никада није био тако прихваћен, јер као да је судбина хтјела тако да га осуди да буде упамћен као дјечији писац. И из тог истраживања је произашао роман о Ћопићу, а тек пар година касније сам први пут путовао у Хашане, доживљавајући неку врсту епифаније. То је био мој први сусрет с Крајином.

Очигледно из Крајине долазе људи који у мени буде неко животно интересовање, а то су људи који су и ствараоци, а с друге стране су и – слободарци, да их тако назовем, умјетници уско повезани са осјећајем за слободу

А онда сам био у Приједору неколико пута, скупљајући грађу за књиге о браћи Стојановић, Младену и Сретену. Владика Јован је на промоцији књиге о Сретену Стојановићу рекао да сам ја крајишки писац иако нисам из Крајине, јер чињеница је да сам писао и сценарио за филм о Петру Кочићу – „Слепи путник на броду лудака“ који је режирао Горан Марковић.

Очигледно из Крајине долазе људи који у мени буде неко животно интересовање, а то су људи који су и ствараоци, а с друге стране су и – слободарци, да их тако назовем, умјетници уско повезани са осјећајем за слободу. У Крајини сваки камен који дотакнеш има везе са причом о борби за слободу.“

• Хајде да се онда мало вратимо на почетак. Сарајево. Како изгледа Сарајево твог дјетињства и младости?

Имао сам једно досадно, безбрижно дјетињство. Мој отац је дошао из Новог Сада у Сарајево да студира, ту је упознао моју мајку, ја сам рођен 1969. године, сјећам се тог, да тако кажем – аналогног Сарајева, пријератног. Знамо колико се у то вријеме бивше Југославије посвећивало пажње нашим дјетинствима, било би погрешно рећи да нам је свима било исто, али у школи смо бар сви били једнаки, није служила само за учење, тамо су се склапала нека пријатељства и проводило се вријеме. Оно што свакако јесте важно за моје дјетињство, јесте да сам одрастао међу књигама, моја мајка је завршила књижевност и радила је као лектор и коректор у издавачком предузећу „Свјетлост“, у његово златно доба. С друге стране, мој отац је био грађевински техничар, али су обоје куповали књиге. Оно што је интересантно јесте да мене књиге тада уопште нису интересовале, бјежао сам од њих као ђаво од крста. Тек некад на крају осмог разреда основне сам почео да читам, али врло брзо сам постао манијак који гута све што дохвати.

Данас је то један од оних градова у којима ми не треба карта да бих знао гдје је шта, град мог дјетињства, тако да је сигурно да ме Сарајево формирало, али претпостављам – да чак и рата није било ја бих свакако отишао из њега, зато што то једноставно тако иде у животу

Oдрастао сам у романтично опасном крају, једну степеницу изнад „Кинотеке“, тако да није било ни дана, од моје осме или девете  године, а да нисам гледао неки филм. И много сам волио телевизију, чак и данас савршено памтим те емисије, чини ми се, могу се сјетити и у које су вријеме емитоване. Иако сам заправо хтио да упишем гимназију, одувијек сам био бунџија, а ипак је гимназија мјесто за мало привилегованију дјецу, тако да сам на крају уписао Жељезничко-техничку школу. Моја средња стручна спрема је заправо – отправник возова. А то је породична традиција, готово сви Журићи су били жељезничари. Но, тек у средњој школи ми је било јасно шта желим, истина, мало сам се двоумио око позоришне режије, али како сам већ у тринаестој години на поклон добио писаћу машину, портабл „Олимпију“, мислим да је са тим моја судбина била запечаћена. Већ у седамнаестој сам почео писати неке причице, а у „Књижевној ревији“ сам убрзо и објавио свој први текст – филмску критику филма „Бети Блу“. Тада сам почео да одлазим до Београда, чим бих зарадио неки џепарац да купим књиге или плоче, осјећао сам ту потребу да се макнем од Сарајева. Но, имао сам ја тамо своју рају, све је то било безбрижно, чак и када сам се вратио из војске 1990. године, све је то трајало док се није десило оно што се десило, али није се десило само мени, већ свима. Тако да немам ја са Сарајевом никакав проблем, а не вјерујем да га и Сарајево има са мном, о рату сам писао без острашћености, али мислим да се Сарајево данас односи према мени као да сам странац. Данас је то један од оних градова у којима ми не треба карта да бих знао гдје је шта, град мог дјетињства, тако да је сигурно да ме Сарајево формирало, али претпостављам – да чак и рата није било ја бих свакако отишао из њега, зато што то једноставно тако иде у животу.

• Кад смо код формирања, шта је то чега се сјећаш, а да можеш рећи да је снажно утицало на тебе?

Доста формативна је била  емисија која је ишла својевремено на телевизији Београд, петком у 22 сата, коју је опет водио Крајишник – Џевад Сабљаковић, који је сваке седмице представљао по једну књигу. А како он у петак представи књигу, ја већ у суботу ујутру идем до књижаре да је купим. Не све, наравно, али велику већину тих књига. Све се то некако мијешало са утицајем емисија за дјецу, била су то мала умјетничка дјела. Иако ме мајка у почетку наговарала да идем на књижевне вечери, мене то није привлачило, све док нисам отишао на поетско вече Стевана Раичковића. Кад гледате Раичковића да говори поезију, то је исто као да гледате Марадону кад игра фудбал. Имао сам прилику, захваљујући мојој мајци, да однесем једну своју причу Стевану Тонтићу који ми је тада рекао како је то добро, али би требало радити на њој и да бих свакако требало да пишем кратке приче. Наравно, као и сваки млади писац мислио сам како сам ја потпуни геније, а да он нема појма, али онда се десило да сам погледао филм „Случај Хармс“ Слободана Пешића, што је, наравно, даље водило до књиге „Случајеви“ Данила Хармса. Тада сам схватио да не треба бити довољно паметан, већ помало мангуп, можда није права ријеч, али млади писац мора да копира своје узоре, у томе нема ничег лошег,  кроз то копирање крчиш пут ка своме гласу. И не треба бјежати од тога, то је знак да те то интересује и да размишљаш о томе. Наравно да је било мноштво прича које сам написао, а које су подсјећале на Хармса. Већ након што сам се вратио из војске, скупило се тога довољно за књигу, требало је да објавим за једну библиотеку издавачке куће Свјетлост, међутим, тадашњем рецензенту, Ранку Сладојевићу се то није свидјело, једино му је наслов био добар, а књига се звала „Умри мушки“,  по филму Џона Мек Тирнана. Но, ту је на сцену опет ступила моја мајка, која ме наговорила да шаљем своје радове на књижевне конкурсе и тако сам добио прву награду на конкурсу који се тада звао „Мајско перо“, а послије је преименована у – „Српско перо“ у Јагодини, то је било тада неких хиљаду марака, али у исто вријеме Књижевна омладина Србије ми јавља да је моја књига прошла на конкурсу за објављивање, али да они немају тренутно новца да је штампају. Но, десиће се послије да ће у некој сарадњи са „Свјетлошћу“ та књига ипак изаћи и то је већ била јасна назнака оног чиме ћу се у животу бавити.

И данас све што радим, као да то први пут радим, када ми изађе чланак у културном додатку, ја се заиста обрадујем као мало дијете.

• Како изгледа књижевност као живот?

Сјећам се једном, код Вуковог споменика, а у то вријеме сам живио у Панчеву, био је воз који је редовно ишао, отприлике сваких сат времена, и таман долази воз, а мени прилази полицајац да ме легитимише. И ја му кажем да пожури, јер ако ми оде воз мораћу цијели сљедећи сат да читам Дикенса, мислим да сам сва његова дјела прочитао у возу. И пита ме полицајац чиме се бавим, а ја кажем: „ја сам писац“. А он каже: „Добро, али шта радиш“!?

Ти заправо живиш у језику, знам да то звучи сулудо, али узмимо сликаре или музичаре – сликар хода и гледа боје, а музичари стално нешто вјежбају, а овај наш пут дуго траје и слабо је видљив, јер треба ти да то све уклопиш, напишеш, а онда треба то неко и да прочита, а кад је све готово ти већ идеш даље

Питање је да ли је то уопште посао. Како сад то објаснити неком ко ради у руднику, копа неку башту, али ово је један посао који траје двадесет четири часа дневно, ја га тако видим, ниједног тренутка дућан није затворен, а мислим да писац много више ради прије него што почне да пише. Сјести и писати је, да тако кажемо, егзекуција, ја са тим немам проблем, доста лако пишем, али оно што схватим јесте да радим више ствари одједном и никад не знам када ће шта ново да искочи. И онда схватите колико сте заправо искључени из овог свијета. Наравно, нисам ја сад као нека будала која хода около и мирише тратинчице, али стално на нечему радим. Схватио сам исто тако да ни на чему не треба инсистирати, већ, када си одлучио да будеш писац, треба да пустиш да нека врста унутрашњег ритма води с тобом. Ако си требао данас нешто да пишеш, а баш ти се не да – онда немој то да радиш. Има неки разлог, нешто ћеш да сазнаш ново, нешто ће се десити. Твоје највеће уживање је да пребираш по самом себи док не нађеш праве ријечи, па и кад их нађеш, онда треба наћи прави ритам, а кад га нађеш, то је то. Ти заправо живиш у језику, знам да то звучи сулудо, али узмимо сликаре или музичаре – сликар хода и гледа боје, а музичари стално нешто вјежбају, а овај наш пут дуго траје и слабо је видљив, јер треба ти да то све уклопиш, напишеш, а онда треба то неко и да прочита, а кад је све готово ти већ идеш даље.

Имам доста ствари из публицистике на којима радим, али требало би то све да разгрнем и посветим се роману. Писање романа је највећи изазов.

• Какви су планови и идеје за даље?

Дуго нисам написао роман. У вријеме пандемије, почео сам да пишем, скупљао сам грађу, рекао сам да морам довршити нешто што сам већ почео да радим – требало би да напишем роман посвећен 1848. години и војводи Стевану Книћанину, који је био предводник српских добровољаца, али неће бити само историјски, у смислу – да се само проговори о томе, он је био јако интересантан човјек, кнез Милош га је одабрао да му буде тјелохранитељ, тако да је он попут оних људи који данас стоје иза политичара док дају изјаве, он би се појавио у турској ношњи, толико упечатљив да је његов портрет сликало чак седам сликара. Желим да напишем нешто што је унатражна повијест која би почела са парастосом и све до његовог путовања у Цариград годинама раније. Пуно сам грађе ишчитао, само сад морам поново да је прочитам, примијетио сам да не волим да пишем док све не сазнам, пуно се у задње вријеме ослањам на то. Проблем је, наравно, кад нешто тражиш. па наиђеш на нешто сасвим друго и то те онда сасвим заокупи. И требало би да напишем нешто о већ помињаном Сарајеву, мислим да ћу то написати кроз причу о свом ујаку, он је био и Скојевац, али и човјек од културе. Иако је писао радио драме и критике, није оставио тога пуно иза себе, али управо из те његове посвећености граду и култури, могао бих да испричам причу о једној породици.

Имам доста ствари из публицистике на којима радим, али требало би то све да разгрнем и посветим се роману. Писање романа је највећи изазов.

разговарао Стево Грабовац

Чланак Вуле Журић: У Крајини сваки камен који дотакнеш има везе са причом о борби за слободу се појављује прво на РТРС КУЛТУРА.

Злосретни Остерхелд страдао је заједно са своје четири кћерке, тако да је његова цијела породица заувијек нестала. Оно једино што је преостало, што ниједна диктатура није успјела да уништи, јесте његово животно дјело – Етернаут. Скоро парадоксално звучи ова кованица, као да се смије у брк свим овоземаљским силама – у неком слободном преводу, етернаут значи вјечни путник. Земаљско је земаљско и самим тим пролазно, а вјечно остаје у простору који је непојмљив нашим простим чулима.

Могуће је да данас и сам појам стрипа не значи оно што је некад значио, али у контексту времена из ког је потекло, без имало претјеривања се може рећи да је Остерхелд отац модерног аргентинског стрипа, али и да је његов утицај на цјелокупну свјетску стрип културу немјерљив.

И можда вам ништа не значи ова прича о Остерхелду и то што је подијелио судбину са десетинама хиљада других, чија имена не знамо, да се не ради о једном од највећих стрип аутора икад. Могуће је да данас и сам појам стрипа не значи оно што је некад значио, али у контексту времена из ког је потекло, без имало претјеривања се може рећи да је Остерхелд отац модерног аргентинског стрипа, али и да је његов утицај на цјелокупну свјетску стрип културу немјерљив. Много прије него што је постао свјетски познат, гласовити Хуго Прат је радио за Остерхелда, а то је већ можда довољна „реклама“ за његово име.

И управо његово најзначајније дјело, једна велика сјајна метафора о свијету у коме живимо, носи име по вјечном путнику – Етернаут.

Прва књига из овог серијала изашла је давне 1957. године и представљала је оно што можемо назвати извјесном прекретницом. До тада су стрип јунаци били типични архетипови, добро грађени и лијепи, веома често са неким супер моћима или бар способностима које немају други. А Етернаут, правим именом – Хуан Салво, обичан је човјек, тип из комшилука који није ни претјерано згодан ни претјерано вјешт. Једног дана, обичног дана као и сваког прије тога, Салво се састаје с пријатељима на партији карата. Управо тада на Буенос Аирес почиње да пада снијег, или да будемо прецизнији – нешто што личи на снијег. Чак и прави снијег био би чудна појава у Буенос Аиресу, али оно што је запањујуће је да свако ко бива изложен овој чудној падавини, умире на лицу мјеста. Чистим сплетом околности, Салво и његови пријатељи преживљавају падавине и откривају како могу бити изложени, а да не умру. Но, сада кад је град под бијелим покривачем и кад су свуда уоколо лешеви, треба некако преживјети, поготово што нико од њих нема појма о томе шта се заправо дешава. Све везе су у прекиду и једини начин је кретање кроз град у потпуно нејасним и немогућим околностима. И то је почетак приче коју сам Етернаут говори запањеном Остерхелду који је у функцији приповједача у стрипу; њих двојица, наиме, сједе у Остерхелдовој кући и ту почиње Етернаутова сторија. Пошто Остерхелд о овим догађајима не зна ништа, можемо претпоставити да је Етернаут неко ко је стигао из друге димензије или из другог времена.

Овај култни стрип био је извјесни симбол отпора и несумњиво спада у дјела савремене културе која свакако треба прочитати.

Нехотично или можда управо супротно – можда управо захваљујући нејасној судбини, живот стварног Остерхелда у овдашњој стварности и живот имагинарног Етернаута се преплићу. Умјетност надилази живот по ко зна који пут.
Овај култни стрип био је извјесни симбол отпора и несумњиво спада у дјела савремене културе која свакако треба прочитати.

Недавно је Нетфликс приказао прву сезону серије „Етернаут“, а пошто је са серијама увијек неизвјесно, можемо се само надати да ће ускоро бити снимљена и друга, а можда и трећа сезона. С екранизацијама култних дјела увијек зна бити компликовано, тако да сам осјећао извјесно зазирање, но пошто је серија рађена у Аргентини, помислио сам да ће бити ближа изворном оригиналу. Иако сам у првој епизоди већ очекивао разговор између Етернаута и Остерхелда, то је изостало; серија је пребачена у данашње вријеме, али на исто мјесто – Буенос Аирес. То је већ почињало да изазива сумњичавост, али да се не лажемо – нисам баш толики познавалац стрипа да бих детаљно могао да се бавим поређењима. А чак и да сам се желио бавити, прошла би ме воља након пар минута. Серија ме сасвим увукла у себе.

И овдје желим указати на један проблем који данашње серије имају, махом америчке – а то је да се све раде по добро уцртаном шаблону и поштујући агенду којој припадају. А то, нема сумње, убија и њихову умјетничку вриједност и њихов квалитет. Серије су толико предвидљиве и једноличне, што можемо објаснити тим да је главни интерес профит и због тога се људи који их раде држе провјереног рецепта. Но, ту и тамо се зна десити веома храбар искорак у непознато, као скок у провалију. Аутори храбро искораче изван граница, ризикујући све. А једино тако се могла направити серија рађена по Остерхелдовом стрипу, како другачије!

Дакле, „Етернаут“ је прије свега – храбар потез њеног аутора Бруна Стагнара. Види се већ по првим кадровима да је у пројекат уложено много новца и много труда – не познајем толико добро аргентинску кинематографију да бих могао причати о њој, али специјални ефекти у серији су на нивоу најбогатијих америчких продукција – сигурно вам неће запарати очи нека омашка која је настала недостатком новца или знања. Главна улога је додијељена једном од најпознатијих аргентинских глумаца данас – Рикарду Дарину. Он глуми Хуана Салва и у првој сезони пратимо његову одисеју кроз снијегом оковани Буенос Аирес. Јасно је да се овдје не открива толико тога, заправо, доста се ствари тек запетљава, док они који су читали стрип знају (или мисле да знају) у ком ће се смјеру радња даље одвијати па нису оптерећени неким нелогичностима које су намјерно остављене да додатно збуне оне неупућене. Но, не само то; без обзира вољели или не овај култни стрип, познавали његов историјат или не, ово је серија у којој ћете уживати. Она пружа потпуно искуство, другачије од уобичајеног сувопарног наратива какав можете наћи у другим сличним производима на платформама.

И Етернаут тако испуњава своју сврху у свакој врсти умјетности у којој се појављује. Ова серија је само надоградња те приче, једна њена нова димензија која пружа узбудљиву авантуру, дојмљив омаж једном вјечном путнику – малом човјеку баченом у вртлог великих збивања.

Чланак Вјечни путник се појављује прво на РТРС КУЛТУРА.