Сарајевски Срби су били, па су одједном заборављени – и крај приче. А Крајишници су били, па су у оној епској колони морали да оду, па их нико није хтио, па су их ћушнули на Космет, па су опет морали да оду, само те колоне нису биле тако медијски испраћене, и ту им се губи сваки траг. Не желим да улазим у политичке анализе ко је крив за то што су људи српске националности који су живјели на те двије географско – историјске вјетрометине постали статистичка грешка, након (најблаже речено) погрешних политичних одлука, препуштени сами себи.

Немам довољно ни знања ни алата да се бавим том темом. Моји алати и знања се тичу умјетничких дјела. Оно што дуго тврдим је да ми неопростиво дуго нисмо имали велике романе, филмове, серије и позоришне комаде који се баве тим темама. Написан је понеки роман, снимљено понешто, али ништа што смо заувијек запамтили, ништа што је носило елементе античке трагедије коју ове теме носе у себи већ на први поглед. Сви знамо шта се десило, али нам је потребно довољно снажно умјетничко дјело да то проваримо и нађемо катарзу. А оно се не дешава. Онда се коначно деси један Саша Хајдуковић, који, по идеји Горана Старчевића (који је као беба био у тој језивој колони) сними серију Тврђава.

И Срби забављени Додиком, Вучићем, странцима, рудницима, Трампом, Израелцима, Палестинцима, сиротињом, безнадношћу се сјете: види, постојао је тај Книн и неки Срби у њему. И онда Сања Савић Милосављевић напише роман Мартин удио. Онда тај роман, стидљиво, без промоције, добије вриједне награде. У исто вријеме, у Народном позоришту Републике Српске директорица Дијана Грбић и умјетнички директор Љубиша Савановић траже велику причу која ће на позоришну сцену вратити усуд Крајине. За то вријеме, уз њих је млади режисер Никола Бундало, који се родио након рата, који од свега тога није живио ништа, али је дечко који обећава. И ту је почетна грудвица која ће створити лавину катарзе о којој говори овај текст.

Постоје велике представе у које њихови актери уложе све што могу, али се не деси чаролија. А постоје ријетко и оне у којима се деси. У којима онај одозго поспе прстохват чаробног праха и публика успије да доживи ту дуго чекану катарзу. Ово је таква представа.

Није лако говорити о великим националним темама, а заобићи све уобичајене замке: дневно-политичке пропаганде, патетике, подразумијевања, преглумљивања. Све су то разлози због којих се на таквим темама често догоди брука (сјетимо се, рецимо, серије Немањићи или филма Дара из Јасеновца. Не можемо да се сјетимо. Е, о том причам!).

У представи Мартин удио, све су те очекиване замке спретно заобиђене.

Прво, Сања Савић Милосављевић је написала диван роман, који с дивном мјером хумора и патоса и широким временским и просторним захватом (од послије Другог свјетског рата до данас, од Крајине, преко Пала, до Београда, па на крају и Загреба) дискретним средствима прича епску причу о три генерације. А како је Сања театролог, умјела је да властити роман преради у драму. Па је онда мали Бундало (онај што се родио након рата), заједно с Гораном Старчевићем (оном бебом из колоне) тај текст дорадио. И ту је негдје кренула чаролија.

Свако од људи који су се уградили у ту представу, а списак је импозантан, се сјетио своје прошлости, прошлости своје мајке, оца, баке, предака страдалих у Јасеновцу, оних из колона, оних расељених, заборављених, о којима се готово више не говори ни на славама, и покушао да им се, једном позоришном представом – одужи.

Да, никако да кажем о чему се ради у представи. Укратко, раади се о животу и прикљученијима једне мале, обичне жене из крајишког села, и свим трагедијама које носи живот скоро сваке мале жене која је имала несрећу да се роди у крајишком селу негдје око Другог свјетског рата. Та жена се овдје зове Марта и са животом се носи (мање више као и сви ми, без икаквог знања) како мора. Ту жену у представи игра Наташа Перић, са великим знањем, великим талентом и великим срцем на сцени. Кројачица, чији звук сингерице на ножни погон представља звучни лајтмотив представе,  а покушај да ушије ту стварност која јој се распада пред очима, визуелни, Марта је симбол жене с ових простора. Трагична хероина, коначно спакована у жену од крви и меса на нашој сцени. Толико локална а толико општа, да се у таквој Марти може намирисати и ирска сељанка и азијска домаћица и афричка шнајдерица. Мужа јој Рајка, сеоског момчића с физичким хендикепом у ногама и психичким у виду одсутног оца (четника, који је након рата побјегао у Енглеску из које шаље пакете с модерним џемперима али не и љубав и подршку), одиграо је маестрални – ко би други него Јово Максић, гост из Београда.

Ријетко се гостујући глумци уклопе у неки ансамбл. Обично штрче, добијају више редитељске пажње, глуме звијезде и најчешће, руку на срце, покваре представу. Е, за разлику од тога, Максић се чинио као да је каријеру провео на сцени НПРС до те мјере да сам, гледајући га, помислила како би и за њега и за наш ансамбл било природно и добро да просто остави све и досели се у Бањалуку. Њих двоје у главним улогама су као испали из античке трагедије. Тачни, осебујни, велики а скромни, без потребе да завладају сценом, посвећени групној игри и тиме још већи.

О сваком глумцу ове представе би се могло писати, нажалост, пажња читалаца и јавни простор одавно нису благонаклони према тој врсти текстова, па ћу устати и рећи Николина Фригановић и Александар Стојковић. Николина као стара, сеоска усједилица, укисељена од тешког живота, самопоништена зарад породице (и због тога тешка и груба) и Стојковић као возач аутобуса,  сарајевски приградски фићфирић, сналажљиво спадало у ком има неугасла искра душе су, чини ми се, блистали трун више од осталих. А није били лако блистати више од Наташе Иванчевић, Смиљане Маринковић, Миљке Брђанин и читаве плејаде младих глумаца, новог појачања Народног позоришта, који ове сезоне показују да су стасали за велике улоге.

Село приказано у представи није романтизовано, нимало пасторално, тек хуморни отклон који ауторска екипа пажљиво његује га чини примамљивим за гледаоца. Изузетна динамика представе (која за два и по сата трајања не пада ни на тренутак!), маестрално коришћење симболичких детаља, црне мараме која се сели с главе на главу, плетеница на коси дјевојчице, регистарских таблица, пјеснички набијених, а опет живих и непретенциозних реплика, сјајног кретања глумаца на сцени, говора тијела, ефектне музике, подсјећају на ране радове Кокана Младеновића и скрећу пажњу на Бундала, који, иако млад, барата занатом као ријетко ко. Након одгледаних неколико режија младог Вељка Мићуновића сам помислила да је то тај млади редитељ који ће бити централна фигура српске драме наредних деценија. Сад му мирне душе придружујем име Николе Бундала и крајње себично и локалпатриотски се радујем што је наш, Бањалучанин, који и хоће и може да се да у властитој средини. Ако је могао овако да режира ово, он може све, само га треба пустити.

Признајем, дивим се храбрости Грбићке и Савановића. Ја се не бих усудила да тако младом човјеку повјерим режију овакве епске саге. И погријешила бих, грдно бих погријешила. Бундало, тихи, скромни, паметни клинац је ову режију посветио својој мами. Не морамо знати одакле је тачно, али, чим се такве ствари чују, јасно је, прича је лична (а ријетки су међу нама они којима ова прича није лична, уколико их уопште има) и режисер отплаћује дух прецима. И одлично то ради.

Што се визуелног идентитета тиче, на сцени се налази само један велики аутобус (ох, ти српски симболички аутобуси, сигурна сам да ће једног дана неко о њима написати добар докторат), који по потреби мијења регистарске таблице, смјер кретања и који је велика метафора оног о чему представа говори: о кући (што би пјесник рекао) насред друма и њеним становницима који те своје животиће носе на плећима јер морају и јер немају баш могућност избора (о каквој нам трубе савремени гуруи и лајфкоучеви), просто јер су рођени ту с читавом том језивом историјом (и географијом) на костима.

Гледала сам више десетина представа за које је сценографију радила Драгана Пурковић Мацан, биле су одличне, добијала је за њих гомиле награда, али ово је за дубоки наклон. За разлику од Бундала, који овакве теме зна само из породичног наслијеђа,  Драгана Мацан их је проживјела лично, кроз избјеглиштво у последњем рату. И чини ми се да сад може мирно да настави даље, дуг је отплаћен. Слично је и с одличним костимом Иване Ристић и музиком Петра Топаловића.

Непријатно ми је што не помињем све људе који су се уградили у ову представу. Јер заслужују.

Не хвалим често позоришне представе, нарочито не овако јавно. Али, за скоро 30 година редовног праћења свега што ради Народно позориште Републике Српске, никад ме ништа није оволико дотакло. Умјесто било каквог закључка ћу само рећи: идите у позориште, погледајте Мартин удио. Плакаћете (синоћ је било занимљиво угледати сва та уплакана лица и све те црвене дланове публике након стојећих овација). И неће вам бити жао због тога.

Браво за Народно позориште!

Чланак Мартин удио се појављује прво на РТРС КУЛТУРА.

Као појединац који стоји са стране и пијан посматра бљештавило свијета као бескрајну свечаност на којој није позван да учествује или чак и ако јесте, осјећа се непозван, управо тако је Душко Трифуновић написао своје најзлатније стихове. Пркосећи простору и времену, враћао се том једном човјеку који се наслонио на неки зелени бор у својој властитој осами (велико славље за народ, а туга за човјека). 

У годинама након чика Душковог одласка о њему се толико тога причало, снимало, пјевало. Срамно је и покушати надмашити све оне славне претходнике и његове савременике који су оставили достојан печат на успомени. Не знам да ли се неко дотакао дубине туге и самоће у његовој поезији. Кад га престанемо гледати као „творца лаких нота“ и пјесника чије су пјесме испјеване, допиремо до једног слоја људске усамљености у којој је појединац сасвим одвојен од свијета у коме тек привремено борави. И свјестан те своје привремености, ништа у њему не доживљава као дом.

Готово у свим пјесмама скрива се та „туга за човјека“.

Свијет није весело мјесто и пјесник није ту да буде трубадур који ће донијети радост на слављима богаташа, већ је ту да увиди ствари. 

И много прије слободе говора коју нам је донио 21. вијек, као да никада прије о њој ни чули нисмо, он их је увиђао на свој начин (феудализам се вози авионом) наслућујући све границе раздора у које ћемо пропадати. Раздор у његовим пјесмама је неспоразум усамљеника који ће увијек носити са собом. Та жеља да не пусти мрак да уђе иако он упорно надире. А мрак је ту, качи се на наше туге као мува на љепак. Увлачи се тамо гдје је призван. Чика Душко вјешто пропушта тај мрак кроз своје пјесме, скоро као да жели да га пропусти кроз шаке. Пјесник је ту нека врста бране која покушава да спријечи оно што види. Пјесникова туга није патетика, иако у њој има оног обичног људског патоса, она је жал наспрам цијелог свијета који вриједно срља у властиту пропаст.

На данашњи дан, прије двадесет година, чика Душко је отишао са овог свијета. Био је вјероватно један од оваквих сивих дана, нешто између јесени и зиме. Хладни војвођански вјетар. Пар пријатеља и проста самоћа која пјесника прати као усуд. Мрак који споро корача, припијен као сјенка и свеједно му је да ли ће стићи своју жртву, важно му је да уз њу. До задњег трена пјеснички и одлазећи тихо и непримјетно из наших живота, оставио је дјело које тек треба да разумијемо и сагледамо. Праву тежину његових стихова можда никад нисмо могли схватити из пјесама Индекса или Бијелог дугмета, али смо осјећали увијек да у њима има још нешто, много дубље и значајније што пробија кроз музику и свијетли као путоказ. 

Јер, једном кад дође мрак потребни ће нам бити путокази као мрвице по путу које су пјесници одвајкада расипали. 

Рођени са усудом да спознају свијет такав какав јесте, они су га осликавали математички прецизно – требало је само гледати у дубину те слике. А у њој би упознали самотњаке који знају много више од нас и помирени су са животом. (Не треба мени виша школа/од овог мог бола). 

Већ смо до сад мирно могли бити код куће
да смо знали поћи кући кад је требало.

Чика Душко је отишао кући у један овако суморан дан, ни јесењи ни зимски, кад од вјетра мачке полуде па крену да се ваљају по земљи. Кад је земља још тврда од мраза, али блато се прави уз одруњене рубове тротоара. Кад је свијет далеко, а самоћа једино присутна. И облаци су ниско, а сунцу се не дâ да изађе. Прошло је двадесет година.

Остале су пјесме.

Написао: Стево Грабовац

ВЕЛИКО ОТВОРЕЊЕ
Душко Трифуновић

Већ пијан
лаћам се руком за бор зелени
а немам код кући
и не знам зашто кући
ни зашто овде да останем

Данас је велико отоврење
велико славље за народ
а туга за човека
који се руком лаћа
за бор зелени

А сви рудари и лугари
девојке дошли да виде
да виде каква је прођа док прича причу
стогодишњу
ознојен народни вођа
овог краја
у трансу

Данас је велико отворење
уграђен човек у земљу
има ускршњу шансу

Точи се мед и млијеко
и све што никад није текло
данас тече

И мисле жене и деца
од сада биће другачије

А старци су до овог трена
знали све
а за даље им не треба знање

Вођа усред реченице
одока прави бројно стање

Огроман успех
Феудализам се вози авионом

Трепћу сви рудари
раскопчани лугари гурнули мало капе

Свезали момци кравате
ко никад

Шта им би

Чије су ово копче и чакшире

Гдје има воде момче

Која је оно мала

Зар за њу није отворење

Ко пијан
Ја

А простим оком се види
како се моје тело
одаје криминалу
како се моја драга одваја од државе
да би постала
уносна забава милиона

Данас је сунце највећи проблем
и ја крај бора зеленога

Ништа гори не бих био
и да не знам
да је ноћу сунце ово
с ону страну
да ми ноћу
по закону
глава виси
према небу

Не треба мени више школа
од овог мога бола
у овај сунчани дан

И нада мном ће једном
певати хорови девојака
обучених у бело
биће и за ме једном свечаност

Данас је велико отворење
славље за народ
отац и син су браћа

Славље за цео свет
а туга за човека
који се руком лаћа
за бор зелени

Већ смо досад мирно могли
бити код куће
да смо знали поћи кући
кад је требало.

(1964.)

Чланак ВЕЛИКО ОТВОРЕЊЕ се појављује прво на РТРС КУЛТУРА.

И тако је прије пар дана на Нетфликс стигла серија “Напуштени”, усред цијеле гунгуле око завршнице “Stranger things”.

Настала је “из пера” Курта Сатера, који се васколикој јавности представио серијом “Shield” (преведена код нас као “На рубу закона”). Наравно, Сатер је далеко најпознатији по ненадмашним “Синовима анархије”. Намјерно напомињем – ненадмашним, да одмах ставим до знања – не, “Напуштени” нису бољи. Иако спада у сасвим другу категорију серија, треба поменути.

У “Напуштенима” пратимо сукоб двије жене чија дубина досеже не само до простог обрачуна над тим ко ће бити власник земље, већ и до искрених мајчинских односа. Да би се један овакав сукоб изградио, потребно је створити два упечатљива и јака женска лика. А за упечатљиве женске ликове су потребне моћне и карактерне глумице. Овдје је избор пао на Лину Хедли и Џилијен Андерсон. Лина Хедли глуми Фиону Нолан, побожну ирску жену која је усвојила четворо сирочади, вјерујући у вишу сврху овог чина. Андерсон, пак, глуми Констанцу Ван Нес, бескрупулозну власницу готово цијелог града и богату магнатицу која жели да прошири своје царство.

Такође, треба напоменути да се радња дешава 1850-их, на оном што ми још увијек знамо под називом „Дивљи запад“. Дакле, ради се о вестерну у коме пратимо сложене односе досељеника и старосједилаца, односе према другим расама или класама, што никако није у првом плану серије, а и покушава да избјегне уобичајене клишеје таквих прича. Ако за Лину Хедли можемо рећи да глуми вишеслојну женску особу, свјесну да њена улога „главе породице“ подразумијева чињење дјела која нису увијек у складу с Божјим заповиједима, иако у њима тражи оправдање за своје поступке, која осим суровости посједује и мајчинску њежност, иако су њена дјеца заправо усвојена; с друге стране за Џилијен Андерсон можемо рећи да прилично једнодимензионално глуми већ толико пута виђен лик „сурове мајке“ која за породицу чини све, па макар то и уништило исту ту породицу. Лик Констанце остаје потпуно „недоречен“, равномјеран, али то не можемо назвати досљедношћу, већ прије недостатком сценаристичких способности да се сложеније разради лик.

Иако у серији има заиста одлично написаних и одглумљених ликова, као на примјер Мајлс Алдертон у тумачењу Рајана Хрста, они сви остају у сјени ове двије јунакиње или анти – јунакиње (зависи како посматрате ствари). Цијели заплет суштински и не почиње због сукоба око земље, на почетку вам је већ јасно да су ове двије породице супростављене стране, сукоб ниче из мајчинских потреба да спасу своје породице. Можда још треба напоменути лик Далије, једне од Фиониних „кћери“, коју одлично глуми Диана Силверс, која се некако нађе у самом центру тог сукоба и која једина суштински подноси праву жртву и праву трансформацију кроз серију. Постоји ту и млака љубавна прича између чланова двије породице, банда која упада у цркву и прави покољ, плаћеник који воли Шубертову музику, ипак, одговор на питање из наслова нећете добити након гледања прве сезоне. Не бих рекао да се ради о још једној „навлакуши“, то ћемо знати већ у другој сезони, али пропуст код серија које имају овако снажну премису јесте управо у томе да се не би требало играти стрпљењем и живцима гледалаца.

Дакле, серија остаје у сјени двије главне јунакиње и двије главне глумице, али ниједног тренутка не бих рекао да је лоша. Напротив, чињеница да сам је погледао одједном, осим што даје субјективну оцјену, говори о томе да довољно држи пажњу. Динамична је сасвим колико треба, са дозираном количином драме, али с озбиљним недостатком ироније или хумора. Но, да ли управо свједочимо рађању једног искреног и моћног ремек дјела које ће обиљежити модерну стриминг историју, или се тек ради о серији уз коју ћемо провести викенд, то се заиста још не може закључити. А потенцијала у њој има толико. Остаје нам само да чекамо.

Стево Грабовац

Чланак „Напуштени“ – Викенд серија или озбиљно ремек дјело? се појављује прво на РТРС КУЛТУРА.

Прича о томе шта стављамо испред себе док идемо у непознато, ствари које нас подсјећају на то ко смо и шта смо, без обзира гдје идемо.

Позвали смо стотине сниматеља, редитеља, путника, блогера и разних других видео ентузијаста из цијелог свијета да нам пошаљу видео снимке онога што људи стављају на ретровизоре својих аутомобила, камиона и аутобуса…

Тај предмет на ретровизору — више није само сувишан украс, постаје симбол. Симбол наше жеље да понесемо дио себе на пут; дио свог страха, наде, сјећања, па и ирационалне вјере.

Гледајући овај филм, човјек схвати да су ретровизори постали нешто као модерни олтари. Сваки аутомобил — једна мала црква. Сваки дан путовања — мала литургија, а предмети што висе на концу, обично смијешни, кичасти, пластични, претварају се у некакве нове богове нашег времена.

Али у том избору кича, пластике, туђих икона — налази се и празнина. Симбол постаје предмет, вјера — навика, а идентитет — лутка.

Филм управо у томе открива колико смо крхки, усамљени, тражимо ритуал да нас утјеши, да нас дефинише, макар и јефтин, пластичан. Јер шта је то што људи вјешају на ретровизоре? Своје страхове. Своје недоумице. Своје мрвице идентитета. Своје потајне наде да ће им један комад пластике сачувати живот.

Овај филм има став али не бира страну. То је можда најчуднија ствар: у свијету који вришти да га тумачите, овај филм захтијева само да га гледате.

Као дијете које вам покаже камен и каже: „Види!“
Ништа више. И ништа мање.

„Jamais vu“ — „никад виђено“.

То је осјећај када нешто веома познато одједном постане страно, ново, готово нестварно. Као да га видите први пут.
Супротно од déjà vu (већ виђено), jamais vu нас враћа на почетак перцепције — у онај први поглед који тек почиње да разабире свијет.
Из те тачке почиње и овај филм.

Нисам возач, али сам прешао стотине хиљада километара као сувозач.
У тој пасивној, али будној позицији – између покрета и мировања – свијет се непрестано мијења и преобликује.

Пејзажи, знакови, архитектура, гласови с радија, ритам гума по асфалту — све се претаче у хипнотичко стање које брише границу између стварности и интроспекције.

Заставе, амајлије, идоли, крунице и плишани медвједићи на ретровизорима више нису само украси — они су тотеми, заштитници, симболи припадности и праисконских страхова и жеља.

Знакови поред пута више нису упутства, него остаци туђе воље да постоји ред.
У једном од тих зен тренутака, свијет почиње да се топи, да се прелама и мијења значења. Као да га први пут збиља видим.

То је био тренутак у којем је настао овај филм.

То је био мој Jamais vu.

„Пластични богови и огледало” је документарни есеј о ономе што људи стављају између себе и свијета док се крећу кроз њега, о тој танкој линији између вјере и естетике, између интиме и ритуала..

Предмети који висе на ретровизору постали су ми метафора за наше унутрашње пејзаже — за све оно што нас штити, представља, подсјећа, умирује или дефинише.

Грбови, идоли, симболи, заставе, породичне слике, аниме и амајлије — мали, пластични богови који бдију над нашим личним микрокосмосима.

Они су свједоци и саучесници путовања.

Они су огледала наших вјеровања, страхова и жеља.

То су предмети који свједоче о времену, али и о духу који их бира.

Филм је настао из потребе, не да се објасни свијет, него да се осјети.
Да се чује тишина између кадрова.
Састављен је од фрагмената, поглавља, покрета и симбола.
То није филм са наративом, него са ритмом.
Од стотина снимака из цијелог свијета – настало је једно колективно филмско платно.

„Пластични богови“ су метафора нашег времена:
Вријеме када су иконе изгубиле смисао, а смисао постао роба.
Када су ликови поп културе постали нови свеци, а потрошња нова литургија.
У тој празнини између ироније и вјере, између екрана и стварности, настаје простор овога филма.

Овај филм је и запис о времену прекида – о свијету који се урушава и свијету који тек настаје.
О „години црвене пилуле“, када смо сви масовно посумњали, прво у себе па и у реалност, и када се питање „шта је истина“ претворило у естетски проблем.
Зато овај филм није о чињеницама, него о вибрацијама које те чињенице изазивају.

„Пластични богови и огледало“ не нуде објашњења, тумачења и рецепте за разумијевање.
Они само траже да их погледате – као да их видите први пут.

Постпорођајна депресија или манифест?

Кад год завршим филм до којега ми је стало, дешава ми се нека врста постпорођајне депресије, не желим да га видим барем неколико седмица. Тек након „чишћења“ имам храбрости да покушам да видим и схватим шта сам и како направио. Процес стварања докуметарног филма увијек је ризичан и непредвидив — налик скакању у базен у нади да у њему има воде.

На том путу сценарио мора да умре. Ако не нестане, филм неће оживјети.

У почетку је сценарио био компас, спас када се утопите у безброј продукцијских одлука. Али као сваки компас, временом постане идеолошки оквир који се мора напустити. Једино што преостаје јесте повјерење у инстинкт.
Знам да све ово звучи као мистификација, али човјек увијек тражи нешто иза истине.

Негдје на пола пута (монтаже), филм постаје нека врста живог организма који има властити дух. У монтажи се с тим духом преговара: да ли му одговарају промјене кадрова, музике, ритма; да ли може да дише. Он почиње да реагује, опире се и говори сопственим језиком. Филм се тада више не „монтира“ — он се слуша. Ако престанете да разговарате с филмом, изгубили сте га.

Којим језиком говори овај филм?
У времену у којем су слике постале потрошна роба, овај филм их враћа њиховом архаичном достојанству: слици која не објашњава, него дише. Филм говори предвавилонским заједничким језиком, језиком који смо сви разумјели без учења.

Он не нуди причу, него ритам.
Умјесто нарације – перцепцију.
Умјесто драматургије – свијест о тренутку.
Нема централног лика осим гледаоца.

Кроз стотине снимака из различитих земаља, створио сам колаж који дише као једно путовање.
То је филм о перцепцији, вјери, сумњи, одузимању смисла и његовом поновном стварању.

О обичним, малим, свакодневним чудима …..

Продукција филма трајала је пет година и у њој је учестовало скоро стотину сниматеља из цијелога свијета.
Филм је настао у продукцији МЛТ Медиа уз подршку Аудио-визуелног центра Републике Српске .

Режија, сценарио- Бранко Лазић
Продуцент – Љубомир Тешинић
Копродуцент – Мирослав Бата Петровић
Монтажер – Ведран Марић
Дизајн звука – Владимир Владетић
Оригинална музика – Марко Тица
И многи други пријатељи на https://lab-film.com/
Продукција МЛТ Медиа, Бигоц продуцтион, ФИКС ФОКУС
Суфинасиран средствима АВЦ РС

Чланак Пластични богови и огледало се појављује прво на РТРС КУЛТУРА.

Не мора то бити неко озбиљно стање, рецимо да је у питању рутинска операција, након које ћете врло лако и брзо да се вратите свом нормалном свакодневном животу. Ако сте, пак, у категорији оних према којима живот није био тако благ, већ знате како боравак у стерилним болничким одајама може да буде исцрпљујућ и напоран. Потребно вам је нешто чиме можете скратити вријеме и одагнати мисли од запомагања пацијената из других соба који дозивају медицинске сестре, Господа Бога, покојну матер или Елона Маска. Дефинитивно схватите у тим тренуцима практичну вриједност литературе која може да вам пружи заклон од суморне стварности. Ево неколико препорука:

Киоск литература

У лакшим случајевима неких бенигних и краткотрајних обољења, сасвим је препоручљиво да се држите оног „прочитај и баци“. Разни рото романи, љубавног, акционог или вестерн садржаја (у зависности од тога шта преферирате) још увијек се могу наћи по киосцима. Већина их је писана по принципу школских састава: почетак, заплет, разрада радње, расплет, крај. Главни јунаци, по правилу, ни криви ни дужни упадају у невоље, живот им сервира одређени низ препрека, али се на крају срећно и успјешно извуку из свега. Сви детективи у тим романима су лијепи и згодни и успјешно рјешавају случајеве. И правда побиједи на крају.
У складу с тим можете, а и не морате, читати књиге с разним варијацијама о позитивном размишљању и о томе како вјером можете савладати све невоље. То је препуштено вашем слободном избору.

Матиас Енар

Уколико сте, по властитој несрећи, не дај Боже, љубитељ књижевности који је заглавио у болници, онда је за вас једно дивно откриће из Француске. Енар је писац старог кова, разрађеног стила и језика, сложене поетике, али истовремено веома читљивих и рекао бих, чак и забавних дјела. Зашто ово препоручујем? Па, сама сложеност Енаровог текста натјераће вас на дубљу концентрацију, покушаје проницања у његове свјетове који прште од широког познавања културе и умјетности. Мало је данас писаца који располажу тако широком елоквенцијом и знањем, па ће вас његово богатство заиста испуњавати да би лакше поднијели туробну стварност.

Александар Тишма

Ако вјерујете у опцију да се клин клином избија, онда је литература Александра Тишме управо оно што вам треба. Један од најважнијих српских писаца, за кога се може рећи да није толико популаран колико би заиста требало да буде. Врхунски стилиста и писац који се бавио само суштинским темама, истражујући зло и (бе)смисао постојања човјека на овом свијету. Сигурно је један од најбољих наслова у васцијелој литератури управо његова кованица – „Употреба човека“ и мислим да у цјелости објашњава његову нимало једноставну поетику. То да је човјек употребљив, самим тим и замјењив, говори о његовом нимало оптимистичном погледу на свијет који је разорен ратовима и постратним траумама. Ипак, било коју Тишмину књигу да узмете, нећете погријешити. Како рекох – неким људима управо сусрет са суштинским темама може промијенити мишљење о властитој болести и немоћи.

Карл Уве Кнаусгор

Већ сам помињао некад овај савремени феномен и веома честа реакција људи је како се ради о развиканости и како нико нема времена да чита о нечијем приватном животу. Ипак, ако сте, не дај Боже, на некој дужој терапији – Кнаусгор је одличан избор. Ниједна његова књига нема мање од седамсто страница (ако не рачунамо есејистичку прозу названу по годишњим добима) и уз магично заводљив стил писања држаће вам пажњу дуго времена. Битно је да будете отворени, Кнаусгор је писац који тражи саговорника, много више него пасионираног читача или неког грамар нација који ће тражити длаку у јајету. Но, без сумње ће и они који већ јесу такви, ако неким случајем доживе рецимо какав пад с љестава или им се полица библиотеке сруши на главу – у дјелу овог норвешког писца наћи широк и отворен свијет лијепе и необичне поетике. Ако вас већ сама идеја да читате „Моју борбу“ умара, онда сте свакако за његов нови серијал који почиње романом „Јутарња звијезда“ – узбудљивом причом у којој откривате сасвим нови универзум с другачијим поретком ствари.

Филип К. Дик

Ако вас суморна стварност болнице убија и баца у депресију, онда је идеално рјешење амерички писац научне фантастике кога већина читалаца зна по томе да је на основу његовог култног романа „Сањају ли андроиди електричне овце“ Ридли Скот снимио филмски класик, код нас преведен као „Истребљивач“, а иначе познат под именом – Blade Runner. Захваљујући чудним визијама које је имао, а које неки приписију огромним количинама халуциногених дрога што их је стрпао у себе, а други шизофренији, Дик је био у стању да стварност сагледа на један сасвим други начин. Његови свјетови нису толико удаљени од наше стварности, већ је окрећу на један други начин стварајући дубљи и комплекснији увид у њу. Дикови свјетови су уврнути, а довољно о томе говори чињеница да су по мотивима више његових књига снимљени неки од најпознатијих научно- фантастичних филмова: „Валис“, „Убик“, „Човјек у високом дворцу“, „Тамно скенирање“, „Сањају ли андроиди електричне овце“… Било шта од тога, пореметиће слику ваше стварности, што је добро, ако је стварност сама по себи грозна.

Књиге написане у болници

Искрено, знам само једну књигу која је написана током лијечења. Добро, ако бих се мало потрудио, открио бих вјероватно још неке, али то није сад битно. Док је лежао на онкологији и примао хемотерапију, Борис Дежуловић написао је роман „Јебо сад хиљаду динара“. Дежуловића можете, а и не морате вољети, слагати се или не са његовим политичким ставовима, то сад није поента.

Овдје говоримо о једном сумануто забавном роману који није баш препоручљив пацијентима који имају дренове у тијелу, јер би због смијеха могло доћи до веће штете него користи.

Роман говори о томе како нас обликују наизглед мале и безазлене одлуке, ситнице које и не примијетимо, а једног од главних јунака ове приче, чињеница да је одлучио сачекати кусур од (тада) мизерних хиљаду динара, умјесто да се окренуо и отишао, одводи на једно од босанских ратишта гдје се са својим саборцима налази у нимало завидној ситуацији. Овај роман на најбољи начин осликава апсурд рата кроз цијелу плејаду шароликих анти- хероја који су заглавили у својим животима и немају никаквог излаза. Већ на почетку знате како ће се све завршити, али сулудо приповиједање, блентава конструкција ликова и догађаја вас скоро на свакој страници тјера на смијех. А ако је већ самом писцу у нимало завидној ситуацији било до зезања, зашто онда не прихватити шалу?

Ето, то су неке малене препоруке. На крају, она најбитнија: останите здрави, ове књиге можете комотно читати и ван болнице.

Чланак ПРЕПОРУКЕ ЗА ЧИТАЊЕ: Болничка литература се појављује прво на РТРС КУЛТУРА.

Сјећања су непоуздана. А вријеме које протиче као Сава, претумбава слике и сјеђања. Дрон прелијеће пјесников споменик. Са Черата поглед се губи у равницу, пресјечену моћним Дунавом. У даљину. А Даљине ништа нису до знатижеље пуке, јер све што је моје на овоме свету то је на дохват руке.
Опет сам са колегама у Новом Саду. У Сремским Карловцима. У Сијековцу. У Сарајеву. У Бањалуци.
Разговарам са драгим људима, Дулетовим пријатељима, који са много љубави говоре о њему, у намјери да главни јунак једне књиге, односно филма, буде што вјеродостојнији.

Чика Душко, чика Душко?

Док истражујемо о животима умјетника, гледајући и слушајући њихове интервјуе, читајући њихова дјела, подсвјесно се одвија процес спознаје о томе колико су неки људи били важни у нашим формативним годинама.

Душко Трифуновић, био је неко ко преко тв екрана улази у моју кућу, и чинило ми се да само мени, клипану од 7-8 година, говори доскочице, стихови и открива којекакве идеје.

Ко још из моје генерације није маштао о томе да чика Душко дође баш у његову школу? Он је био први пјесник, писац који није само пука биографија из читанке.

Пјесник – радник

Са лидерским геном, пјесник – радник, за кратко вријеме у Сарајеву постаје гуру читавој генерацији младих, талентованих пјесника, коју назива Судбоносним дјечацима. У то вријеме поезија је била популарна у широким народним масама као никад до тада. Пјесници су били веће звијезде од музичара, који су чекали у реду и кидисали на Душкове стихове, како би се пробили у орбиту славних.

Естрадни пјесник

Већ са 32 године био је антологизован. Био је у школским програмима. Овјенчан важним наградама. Никада није постао академик. Али у Академију се улази послије шесдесетог рођендана, отприлике. Да није било рата, вјероватно би Душко постао академик. А до рата су му замјерали, између осталог, што се слика са Брегом, Вајтом и осталима. Па га назваше естрадним пјесником.

А Душко Трифуновић је, и прије него што је ушао у поље поп и рок музике, био популаран и свима нама знан. Не само пјесник, него књижевни стваралац, културни посленик. Неко ко је добио већи број пјесничких и других награда. Аутор великог броја пјесничких збирки, неколико романа, више филмских и телевизијских сценарија. Значајан телевизијски уредник. Исто тако значајан уредник неких часописа. Некако, као да је та популарност коју је стекао, засметала његовом књижевном угледу. Платио је ту цијену популарности, коју нипошто није тражио, нити је у њој уживао.

Велики пјесник је велики пјесник, не само у својим пјесмама, него у свему што напише и учини у свом животу.

Душко је сваким тренутком свог постојања потврђивао своју пјесничку и умјетничку величину. И о томе свједочи, како његов опус, тако и сјећања оних који су имали те среће да га, макар једном, упознају.

Он је велика и значајна фигура наше културе, којој се треба враћати и чије дјело, изнова, треба вредновати. Или, за почетак, само читати његове стихове.

Пјесник- измаглица

О рату ни ријечи. О изласку из Сарајева, нико ни ријечи. Никакве драме о човјеку, некадашњем симболу Сарајева, који ће овај град напустити нечујно, 1992. године. Пјесник није имао своју страну у рату. Његови читаоци су били на свим странама. А лидерима зараћених страна такав није требао. Међу толиким странама, човјек лако постане и сам себи странац.

Ипак, неколицина пријатеља се побринула да свој животни Tempo secondo, своје друго полувријеме, Дуле, иначе велики љубитељ фудбала, одигра у Новом Саду.

Друге се пјесме чују

Замислите да данас постоји такав образовни или омладински програм на нашим телевизијама? Да се данас појави исти такав човјек као Душко Трифуновић са неоспорном медијском писменошћу, вјештином, талентом, генијем, због превеликог броја емитера и демократизације медија не би био толико популаран, а камоли утицајан. Такав фокус на једног човјека и на један програм данас је немогућ.

Сад тек откључавам његов стих: сидро које лађу чува. Чини ми се да је Душко једно сидро, које људе укрцане у лађу духа, чува од бура, како не би негдје нестали са својим јединим животом. А из буре, одавно, друге се пјесме чују.

Плашим се само да се Дуле нешто не наљути на мене, да Главни јунак једног филма не дође до мене да се жали.

Али не долази. Или га нисмо још прочитали. Иако смо размажена публика, овакви јунаци нису чести. А труди се душа свака да има свог јунака.

Тих неколико мјесеци колико је трајала реализација документарног филма о Душку Трифуновићу, били су моја права привилегија, професионална и приватна. Јер, иначе имам огроман таленат да спајам неугодно са бескорисним. А тек на телевизији, све је тако пролазно.

И сад, напречац завршавам ово писаније и прекидам сјећања, јер журим на свирку. Јер докле пјевам, дотле и постојим. Угураћу у репертоар покоју Дулетову, па онда оне редовне, које вуку бакшиш. Јер, одувијек се на Балкану радило за стан и храну.

Чланак Главни јунак једног филма се појављује прво на РТРС КУЛТУРА.

Чудним сплетом околности, управо је овај збор пронио Кочићево презиме и до најудаљенијег мјеста и особа који иначе никада не би ни чули за њега. У историји наших крајева, он је дуго нека врста легенде. Народни трибун, упорни борац за права обесправљених, борац за слободу, оштар полемичар који се надмудривао са окупационим властима. Но, ту је и Кочић писац дубоко емотивног сензибилитета који је писао приче из свог родног Змијања, али и горко слатке сатире које су испостављале рачун властима. Иако његово књижевно дјело није обимом велико, не треба занемарити и његов уреднички посао, у часопису „Отаџбина“ који је имао просвјетитељски значај за српски народ ових простора. И таквог га се опомињемо у овим данима и таквим га представљамо свијету и онима који су заинтересовани за његов лик и дјело.

Но, иза свега тога постоји нешто друго – човјек.

Ако кренемо од чињенице да ниједан човјек није постао херој рођењем и да храборст не постоји ако се прво не спозна страх, да иза сваког писца постоји дубока унутрашња потреба да исприча причу, онда би Кочића требало сагледати и кроз ту призму.

Недавно сам читао његова писма, упућивана разним људима у разним периодима његовог живота. Из тих интимних преписки види се лик особе која је на путу своје животне борбе много тога изгубила, али није одустајала. Веома често можемо спознати његово сиромаштво које га није спријечило у томе да се упусти на студије у Беч, а онда касније – да дијели своју елоквенцију и знање за добробит свог народа, а не да их чува за себе; могао је Кочић сасвим себично да се оствари и као аустроугарски писац или нешто томе слично, јер прошавши сву патњу биједе и сиротиње током школовања, најзад се могао окренути од ових крајева и прихватити други живот у коме неће ходати подераних ципела и бити гладан по два или три дана. Најзад, сви се школујемо да би достигли неки статус и мјесто на друштвеној љествици. У тим писмима види се и можда претјерана љубавна патња док се удварао својој потоњој супрузи – Милки. Ти јако симпатични дјелови у којима се назире типични мушки лажов, који, да би се опрао од неких својих грешака, полаже заклетве на вјечну љубав и тако неколико пута, можда су и најбољи дијелови ових преписки; усудим се рећи толико, да измаме осмијех. Но, управо у томе видимо стварног човјека, неког коме је стало до жене у коју се заљубио и не жели је испустити из свог живота, али околности му никако не иду на руку.

Све послије, у његовим писмима, неће изазивати чак ни благи траг осмијеха, јер полако упознајете муку и трагедију, суровост режима који га је кажњавао без поговора. Нарочито болни и суморни су дијелови из тамнице, у којој му је било забрањено да има било какав контакт са људима. Покушај да се замисли једна таква мука, данас дјелује запрепашћујуће – данима не чути ни тон властитог гласа, слушати само нијему тишину и борити се да не полудиш, сачувати вјеру кад је то готово сасвим немогуће. Сама помисао на нешто такво носи у себи дозу ужаса – човјек сâм с голим зидовима, дани су бескрајни, ноћи још дуже, жељан оних које воли, који му недостају више него икада, а нема никог чији би додир осјетио или ријечи охрабриле. Данас, кад смо окружени мобителима и разним електронским помагалима, ми ово заиста не можемо замислити; ту нам је крај главе увијек неки звук, тек да нешто свира или да чујемо нечији глас, не размишљамо пуно о саговорницима кад их можемо носити у властитом џепу, без обзира на којој се страни свијета налазе. Ни близу нам није јасан овакав осјећај потпуне самоће.

Но, чак и ту, не видимо код Кочића кукњаву, не видимо пристајање на услове његових тамничара, већ опет ону људску потребу за другим, за породицом више него за пријатељима, за које почиње мислити да су му окренули леђа, видимо и даље свјестан отпор који не престаје.

Кочићеве губитке тешко је пописати; он је сахранио све своје, а стиче се утисак да је цијелог живота остао жељан жене коју је волио и поред тога што су били у браку, но сурово вријеме их је упорно раздвајало. Тешко је уопште и замислити жртву коју је поднио, многи би већ у раној младости поклели кад би схватили каква их искушења у животу чекају. У његовом суманутом неодустајању види се лик оног Кочића каквог сви познајемо, али да би то постао, морао је прво бити човјек. Јер без човјека са свим његовим слабостима, страховима и борбама, нема ни патриоте ни борца за права других. А најзад, његови гонитељи прогањали су симбол онога што је Кочић представљао. На крају, опака болест прерано га је сустигла и одвела у смрт, али чак и тако – Кочић је био и остао побједник.

Стево Грабовац

Чланак О КОЧИЋУ, ЧОВЈЕКУ се појављује прво на РТРС КУЛТУРА.

Е, сад слободно заборавите да сте прочитали претходни пасус. Јер кад овако напишем, готово сам сигуран да је то књига коју ни ја сâм не бих прочитао. Због тога је јако незахвално писати препоруке књига, поготово оваквих – нетипичних романа, довољно херметичних да одбију просјечног читаоца и довољно пјесничких да отјерају и оних мало заинтересованих што преостане.

Данас читамо по принципу препорука, пажњу нам одвлаче разниблогери, влогери, букстаграмери – књиге читамо на плажи или током одмора,а и ако не спадамо у ту категорију, опет је велика већина читалаца она којаволи да зна шта чита. И генерално, уопште не кривим читаоце због тога,писци су се својски потрудили да у таласу херметичности својих дјеласвојски огаде нешто што се и може назвати „поетским романом“.

Но, ту треба подвући линију. Роман „Празне куће“ свакако јесте и поетски роман и јесте неким својим дијелом херметичан, самим тим што нема јасну радњу и већим дијелом је посвећен промишљањима јунакиње или кратким епизодама. Исто тако, то је један сулудо забаван роман – доказ да се и озбиљна проза може писати да буде забавна и пријемчива сваком.

Направили бисте страшну грешку ако бисте само по опису романа одлучили да га не читате. И не говорим ово да бих било кога осудио, имам исти став и исто мишљење;  да се не лажемо – понекад такве књиге знају да буду бескрајно досадне. Да би се један овакав роман написао, потребна је виртуозност, способност да се из поетске затворености и слика које су само аутору јасне, пређе у стварност разумљиву сваком. Ово је књига која ће вам сигурно измамити осмијех на лице много пута, али ће вас исто тако динамично возити кроз емоције, тако да није искључено да ће вам се на лицу појавити и сузе. Толико је забавних и духовитих епизода у овом невеликом роману и то ниједног трена није усиљени хумор, већ више ироничне и циничне импресије којима и није првобитна намјера да буду смијешне. Управо тај „непланирани“ хумор даје драж овој књизи и боји је у шаролик спектар због кога излази из оквирâ у које би је могли ставити.

Та горко – слатка прича без правог возног реда говори о жени довољно еманципованој да схвати на каквом се мјесту на планети налази, али исто тако да се ничим не одриче историје своје породице и оног шта ју је формирало. А опет, ја бих рекао да је то прича о губицима – чак и више од свега другог, прича у којој је успомена више знак питања, него што је закључак. На много мјеста јунакиња се пита како су њени преци могли ово или оно; од свакодневних ствари, до питања о смислу постојања, али то нису само питања која потичу из неразумијевања, већ управо супротно.

Јунакиња ничим не осуђује своје претке, чак и када о њима говори са дозом ироније, али ни своје савременике, јер се од њиховог презира брани управо том простодушношћу.

Ово јесте храбар роман због начина на који је написан, али управо због такве структуре коју има, он је то што јесте, не бих ни могао да га замислим другачије. Вјерујем да ћете након читања ове књиге другачије гледати на одреднице које се књигама приписују, да нећете бјежати од поетског романа „као ђаво од крста“, јер кад испловите из овог дубоког мора емоција Данке Ивановић, схватићете да књижевност итекако имао још шта да понуди.

Стево Грабовац

Чланак Препорука за читање: „Празне куће“ Данка Ивановић се појављује прво на РТРС КУЛТУРА.

Увијек ме нервирао тај израз, „лака литература“. Посљедњих година се усталило и оно „књиге за море“ или „књиге за годишњи одмор“. Онај ко воли да чита ће сигурно разумјети о чему говорим. Ако је „лака литература“ нешто површно и плиткоумно, љубитељ беллетра то неће читати на плус 40 као ни на минусу, просто, јер не задовољава његове читалачке апетите. А ако је лака литература нешто исписано филигранским стилом, а тема није крволочна ни на који начин, откуд нам идеја да то називамо „лаким“?

Елем, ја волим „лаку литературу“. Књиге у којима нема тешких злочина и моралних бездана, а написане су лијепо и питко. Пријају ми. Што сам старија, теже ми падају „тешке“ теме. Тако сам посљедњих година открила савремене јапанске писце.

Поменућу сада два наслова, која се сасвим уклапају у ту предрасуду лаких тема за море, а ви, ако не отварате ништа што вам неће поцијепати душу, не читајте. Обје књиге су писане сличним стилом, с веома мало динамичне радње, али с величанственим осјећајем за детаљ, тачно онако како замишљамо јапанску умјетност, њежно, сведено и топло и обје балансирају по танкој линији између реализма и фантастике.
Збирка прича „Маца на рецепт“ савремене јапанске књижевнице Шо Ишиде говори о добро познатој љековитости мачака за људска бића. Приче су лабаво повезане и могу се читати и као роман. Фабула се плете око необичне психијатријске ординације, коју је тешко наћи, а у којој вам умјесто лијекова прописују мачке. Људи који одједном умјесто таблета добију живо биће реагују на различите начине, али, игром случаја или мачјом чаролијом, животи почињу да им се мијењају.
Роман „Док се кафа не охлади“ Тошиказуа Кавагучија се дешава у древном, скромном кафићу у ком постоји посебан сто. Кад сједнете за тај сто, кад вам донесу врелу кафу, имате шансу да проживите тренутак властите прошлости, разријешите нешто, а све то траје само док се кафа не охлади. Суптилно али суздржано, онако, баш јапански, наоко без драме, тка се прича о којој нема ко од нас није помислио: шта би било да сам то урадио другачије.

А оним читаоцима који одбијају то што се (неправедно) зове лака литература љети као и зими, препоручујем нови роман Драгана Тепавчевића, „Пјевач“.

Тепавчевић је Сарајлија који већ близу три деценије живи у Аустралији, а ком је ваљда требало да оде на крај свијета да би почео да пише о мраку и свјетлуцањима овдашњег човјека. Као инспирација за роман му је послужила стварна прича о човјеку који је у последњем рату заробљен и који је, попут Шехерезаде и њене приче или Аске и плеса, морао умјетношћу да се бори за властити живот. Он- пјесмом. Прича о Славољубовом заробљеништву је само један слој овог романа. Други је живот младих на периферији предратног Сарајева, а трећи боравак у Аустралији након рата.

Ја врло свјесно избјегавам књиге са оваквом тематиком. Нажалост, превише таквих прича сам слушала уживо, од блиских људи, и чини ми се да у мени више нема простора за такве теме. Превише су ми болне и превише се трудим да их заборавим. Игром случаја, ову сам прочитала. Иако Тепавчевић зна оно што Јевреји користе за причу о Холокаусту, да превише директних слика патње одбијају нормалног човјека, и да треба показати какве су жртве биле прије него што су постале жртве, да бисмо нашли у себи снагу да се с њима идентификујемо, тих можда четвртину књиге од двјестотињак страна, чини ми се, неки су од најбоље исписаних редова о страдању сарајевских Срба у посљедњем рату. Срећом, Драган Тепавчевић прво, зна да пише, а друго, има смисла за хумор, па књига није само мука, него и смијех и прича о љубави. Такође, роман на занимљив начин упоређује слику живота код нас и на поменутом крају свијета, па неке његове дијелове можемо да читамо и као путопис кроз Аустралију.

Чланак Шта читати на плус тридесет? се појављује прво на РТРС КУЛТУРА.

Његов микрокосмос је Међимурје – сјеверни дио Хрватске омеђен ријекама Муром и Дравом. На том невеликом пространству смјештена је радња већине његових романа и то им даје препознатљиву линију приче. Мислим да не постоји бољи примјер у савременој регионалној књижевности како локално може постати глобално и како слабо кориштен дијалект може да се бави универзалним темама. Новак не гради мегаломанске структуре, сви његови јунаци су обични, мали људи из комшилука. Ни у једном тренутку они нису били предодређени за велике ствари. А онда се деси да судбина пред њих постави изазов с којим се морају изборити најбоље што знају. И кроз све те стрпљиво грађене карактере провлаче се питања која све нас муче. Питања о свијету у коме живимо и с чијим замкама морамо да се носимо. То нису безбојни јунаци – позитивни или негативни, већ вишеслојне личности чија права природа увијек изнова долази на испит.

Након великог успјеха романа „Циганин, али најљепши“, Новак се упустио у писање захтјевне приче која на моменте подсјећа на копање по свјежим ранама. У основи његовог најновијег романа „Случај властите погибељи“ стоји истинита прича. Сам наслов изведен је из дијела заклетве коју полажу хрватски полицајци при ступању на дужност у коме се каже да ће штитити устав и закон чак и у „случају властите погибељи“. И ту је управо коријен једне велике трагедије. Један млади саобраћајни полицајац у малом, међимурском мјесту је савјесно обављао своју дужност. Неки би рекли: и превише савјесно. Једном приликом наплатио је казну за пребрзу вожњу сину неког од локалних моћника, да би га његов командир позвао и рекао му да се такве ствари не раде. Младић се одлучио супроставити надређенима. Сматрао је како правда треба да буде иста за све и да је то темељна поставка дужности које обавља. Наравно, врло брзо постаје мета подсмијеха својих колега и жртва мобинга у којем се сваки његов корак кажњава. Изреволтиран оваквим поступцима, жали се лично министру полиције и медијима, указујући им на корупцију унутар полиције. Убрзо након тога пронађен је мртав са простријелном раном на челу. Обдукција је утврдила да се ради о самоубиству. Његови родитељи и његови суграђани нису могли да се помире са оваквим објашњењем и убрзо је кренула серија протеста који нису довели до рјешења. Остаће то само једна мрачна мрља из савремене историје.

Како је могуће да тако лако стигнемо од једне казне за пребрзу вожњу до трагичне смрти? Шта се то десило са свијетом у коме живимо? 

Роман „Случај властите погибељи“ не бави се директно самим случајем сумњиве смрти младог полицајца. Није ријеч о кримићу који пред читаоца поставља замршен заплет који ће на крају испливати са расплитањем мистерије. Роман се бави посљедицама ове смрти и с тим на какав је начин она оставила трагове на оне који су имали било какве везе с њом. Прије свега је то прича о једној породици која се одједном нашла пред нечовјечанским изазовом који ће све њене чланове натјерати да преиспитају своја увјерења. У питању је честита радничка породица у којој нико није очекивао да ће се морати носити са оваквом страшном трагедијом. Добра је напомена да се овакве ствари могу десити свуда и било коме од нас. Кроз роман пратимо односе који се урушавају и учвршћују док се јунаци покушавају снаћи у свијету који их је издао. Може се рећи да је један од главних јунака књиге полицајац – старији брат настрадалог младића – који је разапет између оданости породици и служби. То његово балансирање уводи га у низ сукоба које мора надвладати и остати човјек до самог краја. У још једној линији приче пратимо младу професорицу која својим ученицима покушава усадити осјећај за правду и истину. Пратимо је од тренутка када поставља на сцену драмске секције „Антигону“ до оне тачке док не сазна за трагичну смрт полицајца. Стављајући на коцку свој посао и породицу, она ће упорно преиспитивати истину и борити се да опстане у окружењу које за њу од тада постаје туђе.

Може се рећи да је ово и роман о онима који окрећу главу и онима који сулудо ризикују све. Не бави се моралним дилемама и не осуђује никог, како то и чине све озбиљне књижевне приче. Не бјежи ниједног тренутка у памфлет и не покушава наметнути властиту истину. Писан динамично, у два правца: један дио је урађен као сценарио, а други је писан у приповиједном тону – роман одржава тензију емотивним и животним потресима ликова, гдје приповједач избјегава сваку врсту анализе. И због тога управо изгледа као моћна и јака структура састављена од прича већих од живота. Док се све унутар њега руши, роман остаје чврста грађевина какву само врхунски мајстори знају написати.

И поред болних тема у које задире, роман се чита лако. Нема у њему херметичности која би вас зауставила, иако постоје мјеста након којих ћете свакако пожељети предахнути. Не због тога што их нисте разумјели, већ управо супротно.

Стево Грабовац

Чланак Упорна преиспитивања истине се појављује прво на РТРС КУЛТУРА.