Интервју-портрет Рената Ракића настао је уз кафу у сунчаној башти, тик уз најпрометнију улицу у Бањалуци, непосредно по затварању изложбе његових радова Искра у Музеју савремене умјетности Републике Српске.

Рената познајем више од двадесет година. Много пута смо разговарали о умјетности, ликовној сцени, али и о приватним стварима. Ипак, чини ми се да сам га заиста упознао тек недавно — на снимању филма нашег заједничког пријатеља. Обојица смо, из пријатељских побуда и вјере у пројекат, одлучили да искорачимо из својих уобичајених професија. Ја сам прихватио улогу помоћника продуцента, а он — возача.

Тек сада, кад се осврнем на тај пут, постаје ми јасно колико није мала ствар преузети одговорност за сигурност десетак људи, и обавезати се да ћеш их из дана у дан превозити стотине километара по вијугавим босанским цестама. Екипа је била необична и узбудљива — људи из Аустралије, Сједињених Држава, Њемачке и БиХ. Путовали смо уздуж и попријеко земље, с једне филмске локације на другу. Ренато је током вожње мало говорио, возио је пажљиво, одговорно, чак и онда када би нас колективно нервирало његово досљедно поштовање ограничења брзине. И опет кажем — била је то заиста интересантна екипа. Редитељ: професор на Академији умјетности у Бањалуци. Директор фотографије: оснивач независне продукцијске куће из Берлина. Сниматељ: професор Академије умјетности у Требињу. Ту су били и сарадници међународних продукција, перспективна америчка студенткиња умјетности, моја маленкост и — возач. Возач: академски сликар, угледни педагог, заљубљеник у веспе и аутор изложбе која ће годину дана касније привући толику пажњу посјетилаца Музеја савремене умјетности Републике Српске да је, иако постављену на почетком године, с пуним увјерењем могу назвати — изложбом године.

На отварању изложбе Искра, Музеј је био препун. Једва се могло ући, без претјеривања. Одмах ми је било јасно да ћу морати доћи поново, у миру, да бих заиста видио радове — и тако је и било. Неколико дана касније, док сам посматрао велике формате које је створио, обузимао ме је онај исти осјећај који имам када гледам у живу ватру или пепео који остане након ње. Управо тај доживљај, заједно са гужвом и узбуђењем које сам осјетио на отварању, потакли су ме да напишем текст о Искри. И покушао сам, али није ишло. Сваки пут кад бих почео да пишем нешто налик ликовној критици, чинило ми се да то банално своди на мој лични доживљај. Уосталом, о самој изложби већ постоје одлични текстови у каталогу.

Зато сам одлучио да Рената позовем на разговор када се све заврши, када се радови скину и када се слегну утисци — и код њега и код мене.

И тако је и било. Сјели смо у једну сунчану башту и започели разговор присјећајући се дјетињства. Испричао ми је једну анегдоту, онако како су му је родитељи пренијели. Наиме, његов отац, иначе пројектант, на радном столу је увијек имао гомилу оловака и техничких цртежа. Можда је зато и Ренато стално нешто цртао — што родитељима није било необично, јер дјеца су често опчињена трагом који оставља оловка. Једном приликом нацртао је пса, сасвим вјешто, и поред њега ставио тачку. Отац га је питао шта та тачка значи, а Ренато је, према његовим ријечима, одмах одговорио: „И то је пас — али је далеко“.

Причао ми је о томе како су од малих ногу његовали његову склоност према цртању. Имао је среће и касније, у основној и средњој школи, јер су му запали посвећени наставници ликовног. Никада се није одвајао од цртања. Родитељи су имали амбицију да његово цртање усмјере у неком техничком правцу, према архитектури, али било је јасно да то неће бити пут којим ће кренути. Поготово када је, средином деведесетих, као дјечак, добио прилику да обиђе свјетски познате галерије у Берлину. Потом је боравио код пријатеља у Италији и поново обилазио галерије и музеје. Непрестано је цртао, сликао — и све то с лакоћом.

На пријемни испит на Академији у Бањалуци дошао је с мапом у којој је било око 450 радова. Остали кандидати дошли су са тек нешто више од десетак. Задиркивао сам га да је претјерао — као да се спремао за олимпијаду, а не за пријемни испит. Испричао сам му и да сам га, кад је ријеч о физичком изгледу, увијек доживљавао више као спортисту него као умјетника. И то — као ММА борца. Када сам прије десетак година чуо да се рекреативно бави кик-боксом, то ме уопште није изненадило. Има неку „улицу“ у свом неформалном наступу — и он то не крије, напротив.

Његова заинтересованост за борилачке вјештине била је, између осталог, резултат утицаја вршњака али прије свега старијег брата. Све се то поклопило с његовим борбеним карактером. Врло је осјетљив на угрожавање достојанства — и свог и туђег. У суштини, никада га није толико интересовао напад колико самоодбрана. Племенит је то напор када се фокусираш да будеш бољи — према себи и према другима. Постизање дисциплине у односу према свом тијелу постаје задовољство само по себи. Сложили смо се да дисциплинован однос према тијелу многима у умјетничком свијету недостаје. „У борби мораш да даш све од себе — тако је и у умјетности“, рекао ми је, „јер и једно и друго захтијева фокус, дисциплину и вјештину.“

Испричао сам му да сам за њега први пут заправо и чуо читајући његову борбу, не гледајући је. Мислим на његове иступе у штампи, у којима је отворено критиковао однос институција према овдашњој ликовној сцени.
– Ту сам стекао утисак да си…
– Конфликтан?

Гласно смо се насмијали. То би можда била прејака ријеч, али дефинитивно сам стекао утисак да је особа која не бјежи од расправе, нити од тога да јавно укаже на оно што сматра да је друштвени проблем. Због тога се створила извјесна јавна слика о њему — или сам барем ја имао такав утисак. То, уосталом, није нарочито важно — ни њему ни мени. Постоји нека фама, што можда и није лоше.

Мисли да је коријен његове друштвене ангажованости у искуству које је стекао гледајући како изгледа образовни процес у Берлину и Дизелдорфу. Видио је како систем може бити организован тако да подржава и подстиче људе који имају таленат и желе да раде на њему. Причао ми је како се тамо час ликовног доживљава као процес креативног развоја. Они пазе да таленат не остане у сјенци. „Овдје код нас“, каже, „врло сам брзо научио да они који галаме добијају више простора.“ Зато данас, као педагог, настоји да они који немају таленат, или не желе да раде на њему, својим понашањем не ометају оне који га имају и желе да га развијају.

Ту смо прешли на разговор о његовом педагошком приступу. Колико сам разумио, кључ је у посвећености и сталној доступности ученицима. Часове увијек организују тако да сједе у кругу — нема прве и посљедње клупе. Осим тога, ученици имају „кредит“ за три кикса, како је рекао. Кикс је изостанак с часа, заборављање материјала или неиспуњавање задатка између два термина. У суштини, дисциплина је ту селектор и филтер који формира групе заиста посвећене раду. Отуда и његов успјех у припремању средњошколаца за упис на академију. Рекао ми је колико је дјеце до сада прошло кроз школе које је водио, колико их је припремио за упис. Импресивни су то бројеви.

Питао сам га шта га у свему томе највише нервира или фрустрира. Сматра да су то прејаке ријечи, али признаје да се дешава да бурно реагује када примијети подцјењивање људи који раде на свом таленту — небитно у којој сфери. Корупција, некомпетентност и непотизам гурају таленте које имамо у сјенку. Сви ми имамо право и обавезу да, када нешто такво видимо, иступимо и кажемо шта и зашто треба да се мијења. Ту је застао на трен, као да му је било благо непријатно због призвука претенциозности.

Кад је већ застао, упитао сам га да ли је галама уродила плодом. Није био превише еуфоричан када је одговорио врло кратко, да су направљени одређени помаци. Навео је откуп радова, финансирање каталога и то што институције организују изложбе за најбоље студенте Академије. „Знаш, није ту толико важан стил с којим наступаш, ако си искрен и конструктиван, људи то увиде. А они који ћуте, они ћуте и то је то.“ Вјерујем да је био у ситуацијама када је некоме дјеловао претенциозно, па чак и дрско. Свеједно, моје је увјерење да је Ренато у суштини скроман и сталожен човјек. Његова духовитост често је базирана на аутоиронији. Када је ријеч о свјетоназору, рекао бих да је конзервативан. Дефинитивно није човјек са којим желите бити у конфликту, ни физичком ни вербалном, јер ће се сигурно борити до краја.

Разговор је постао сувише озбиљан, па сам га прекинуо другом темом. Питао сам га како то да је толико фасциниран легендарном Веспом. Прешао је стотине хиљада километара на њој, доживио озбиљну саобраћајну несрећу и повезао се са многим људима који ту фасцинацију дијеле. Каже ми да је све почело током његовог боравка у Италији. Веспа, односно њен чувени дизајн, настао је из нужности да се произведе мало и доступно превозно средство од остатака авио и хидро индустрије девастиране током Другог свјетског рата. Фирма Пјађио је од резервних дијелова из те двије индустрије направила нови мали мотор. Предњи точак од Веспе је, заправо, задњи точак од малог авиона, свјетло је од авиона, а мотор Веспин је заправо мали мотор који је служио да покрене главни авионски мотор. При томе је мотор, као у случају глисера, смјештен иза возача. Врло је једноставна за одржавање јер се на њој већина ствари може демонтирати само с једним кључем. На моделу који сада посједује прешао је више од 170 хиљада километара.

На тој веспи се одвезао након нашег разговора, а ја сам прошетао до свог аутомобила. Био је то топло и сунчано мартовско јутро. Много сунца. Размишљао сам да ли ћу претјерати ако кажем да је Искра изложба године и шта то уопште значи. Тражио сам неке једноставне ријечи које ће нагласити или сажети значај који сматрам да има. Сигуран сам да ћемо у Музеју савремене умјетности Републике Српске до краја године видјети још неколико важних и великих изложби, чак мислим да смо се и одвећ навикли на њих. Ипак, мислим да ће Искра бити посебно упамћена, не само као потврда двадесет година рада једног препознатљивог бањалучког умјетника, него и као јасан показатељ да је овдашња публика прије свега и понајвише заинтересована за ликовну сцену која гравитира према нашем Музеју савремене умјетности.

И та реченица „И то је пас — али је далеко “ остаће ми засигурно у сјећању као успомена на наш разговор и могући кључ за читање Ренатове Искре па можда чак и његове личности. Није у питању пас, него оно што наслућујемо. Оно што јесте, али не ту, не сада – већ негдје далеко, дубоко, преко. Оно што видимо можда јесте само тачка, али кад јој се предамо – видимо пса. Или боље речено, осјетимо да је ту..

Ернест Завила