Е, сад слободно заборавите да сте прочитали претходни пасус. Јер кад овако напишем, готово сам сигуран да је то књига коју ни ја сâм не бих прочитао. Због тога је јако незахвално писати препоруке књига, поготово оваквих – нетипичних романа, довољно херметичних да одбију просјечног читаоца и довољно пјесничких да отјерају и оних мало заинтересованих што преостане.

Данас читамо по принципу препорука, пажњу нам одвлаче разниблогери, влогери, букстаграмери – књиге читамо на плажи или током одмора,а и ако не спадамо у ту категорију, опет је велика већина читалаца она којаволи да зна шта чита. И генерално, уопште не кривим читаоце због тога,писци су се својски потрудили да у таласу херметичности својих дјеласвојски огаде нешто што се и може назвати „поетским романом“.

Но, ту треба подвући линију. Роман „Празне куће“ свакако јесте и поетски роман и јесте неким својим дијелом херметичан, самим тим што нема јасну радњу и већим дијелом је посвећен промишљањима јунакиње или кратким епизодама. Исто тако, то је један сулудо забаван роман – доказ да се и озбиљна проза може писати да буде забавна и пријемчива сваком.

Направили бисте страшну грешку ако бисте само по опису романа одлучили да га не читате. И не говорим ово да бих било кога осудио, имам исти став и исто мишљење;  да се не лажемо – понекад такве књиге знају да буду бескрајно досадне. Да би се један овакав роман написао, потребна је виртуозност, способност да се из поетске затворености и слика које су само аутору јасне, пређе у стварност разумљиву сваком. Ово је књига која ће вам сигурно измамити осмијех на лице много пута, али ће вас исто тако динамично возити кроз емоције, тако да није искључено да ће вам се на лицу појавити и сузе. Толико је забавних и духовитих епизода у овом невеликом роману и то ниједног трена није усиљени хумор, већ више ироничне и циничне импресије којима и није првобитна намјера да буду смијешне. Управо тај „непланирани“ хумор даје драж овој књизи и боји је у шаролик спектар због кога излази из оквирâ у које би је могли ставити.

Та горко – слатка прича без правог возног реда говори о жени довољно еманципованој да схвати на каквом се мјесту на планети налази, али исто тако да се ничим не одриче историје своје породице и оног шта ју је формирало. А опет, ја бих рекао да је то прича о губицима – чак и више од свега другог, прича у којој је успомена више знак питања, него што је закључак. На много мјеста јунакиња се пита како су њени преци могли ово или оно; од свакодневних ствари, до питања о смислу постојања, али то нису само питања која потичу из неразумијевања, већ управо супротно.

Јунакиња ничим не осуђује своје претке, чак и када о њима говори са дозом ироније, али ни своје савременике, јер се од њиховог презира брани управо том простодушношћу.

Ово јесте храбар роман због начина на који је написан, али управо због такве структуре коју има, он је то што јесте, не бих ни могао да га замислим другачије. Вјерујем да ћете након читања ове књиге другачије гледати на одреднице које се књигама приписују, да нећете бјежати од поетског романа „као ђаво од крста“, јер кад испловите из овог дубоког мора емоција Данке Ивановић, схватићете да књижевност итекако имао још шта да понуди.

Стево Грабовац

Чланак Препорука за читање: „Празне куће“ Данка Ивановић се појављује прво на РТРС КУЛТУРА.

Роман Мухарема Баздуља „Лимени лијес за Заимовић Зејну“ рату прилази на један други начин, што би рекли – „изокола“. Овдје рат и није толико „присутан“ ако се то тако може рећи, то јест, више га сагледавамо кроз неке аспекте оног „што рат није“, па је тако овај роман уједно и једна фина реконструкција свијета из прошлости у којој смо живјели док наши „други животи“ нису започели. Прича је то о односима који су се градили и развијали све док неком није пало на памет да их уништи.

Баздуљ је искусан писац и са лакоћом читаоца увлачи у причу већ од прве реченице. Иако све почиње као једна мигрантска прича, прича „нашег човјека на терену“ који је, притиснут ратним дешавањима који су уништавали све пред собом, спас одлучио да потражи „преко гране“, у далекој Канади, и сада се бави реминисценцијама на своју ближу и даљу прошлост, кроз сам ток романа полако схватамо да ово није само „још једна трагична исповијест јунака који је изгубио дом и отаџбину“, већ Баздуљ полако и свјесно пребацује тежиште са свог приповједача на много шири аспект. Заправо је приповједач, иако свеприсутан у књизи, иако то јесте његова прича, много присутнији у животима других и говори о другима. Тако да имамо причу о животу у предратној Зеници, о комшијским односима, пријатељствима и узајамним односима која, ипак, бјежи од оне уобичајене флоскуле – „како смо некад добро живјели“. Напротив, животе јунака ове књиге погађају трагедије које немају везе са ратом, које су њихове личне, али самим тим ништа мање од општих, историјских.

И ако бих покушао да издвојим једну слику која то некако најјасније потврђује, свакако бих се сјетио Баздуљеве убитачне реченице, болне и истините истовремено:

 „Наслови новина на киосцима преносили су вијести о ратним ужасима, а ја сам мислио на то како је живот и без рата довољно ужасан и да некад рат, ако ништа друго, добро дође да то сакрије.“

Кроз трагичну судбину Зеине Заимовић ми пратимо ту упоредну, рекао бих „малу“ причу, али то би можда могло звучати понижавајуће, јер нема ни говора о некаквој „малој“ причи, док се на већ сулудој историјској сцени дешавају догађаји који заувијек мијењају наше животе. Зеина, са својом судбином, остаје запечаћена у том времену, далеком и нестварном, сада кад се гледа са ове дистанце, као једна од оних великих, трагичних јунакиња које су већ својим постојањем на овом свијету надишле свијет. Да се тако изразим, иако ове ријечи звуче помало препотентно. Но, да објасним: сваком човјеку његова је трагедија највећа, самим тим јер је доживљава лично, јер је његова, он је проживљава сам, али то не значи да је ослобођен саосјећања и то никако не значи да није способан разумјети и прихватити туђу или глобалну трагедију. А писци, баш попут Баздуља у овом роману, проналазе дубоке истинске и личне приче, насупрот великих прича… Прави писци, додао бих. Јер ако се фокусирамо на једну велику историјску епоху, пријети нам опасност да упаднемо у баналност или да напишемо памфлет. У Баздуљевом роману је све то зналачки избјегнуто.

Морам рећи и то да је роман писан тоном, да тако кажемо – „личног обраћања“ – тако да изгледа да се наратор обраћа директно читаоцу, тако да је књига и нека врста дијалога у коме сте ви, у улози читаоца, уједно и саговорник. Приповједачки разноврсан, ослобођен херметичности, овај роман је написан прилично једноставним, сведеним стилом, тако да спада у ону категорију књига које су и за страствене сладокусце, али и за читаоце са малим читалачким искуством. И роман посједује ону фину ноту ироније, цинизма и коментара који му, без имало претјеривања, даје тон забавног романа, и поред озбиљних тема којима се бави у својој сржи.

За читање препоручио Стево Грабовац

Чланак МУХАРЕМ БАЗДУЉ: ЛИМЕНИ ЛИЈЕС ЗА ЗАИМОВИЋ ЗЕЈНУ се појављује прво на РТРС КУЛТУРА.

Роман Тање Ступар Трифуновић могли би описати као женску перспективу рата, што је само по себи већ извјесна ријеткост и поставља овај роман на једно посебно мјесто у савременој регионалној прози. Док је рат углавном „мушки посао“, жене остају у позадини, непримјетне и скоро неважне, као да су њихове судбине у тим величанственим мачо тренуцима сасвим небитне. А то уопште није тако. Но, суштински, не би ни ово била у потпуности цјеловита слика, јер, искрено јако је тешко опис неког романа свести само на једну или двије реченице. Поготово кад се ради о једном овако сложеном дјелу. Могли би још рећи да је то и роман о одрастању, то јест да се бави оном генерацијом која је била приморана да стаса у рату, а то никако није вријеме погодно за одрастање. У рату постоји један наопаки свијет, у коме све оно што нам прије није било нормално одједном постаје управо супротно од тога, прилагођавање том новом начину живота прави једну посебну врсту људских бића. А природне процесе којима је тијело изложено у вријеме тинејџерског доба, никакав рат не може зауставити. И тај необични судар откривања живота у окружењу смрти, управо је динамична окосница Тањиног романа. Она се вјешто поиграва жанровима, али и појмовима; овдје постоји рат као такав, војска као таква, јер из дјечије перспективе ништа од тога нема одредницу, униформе су униформе, разликују се по амблемима на њима, али дјетету које је стављено пред животна искушења, те ознаке не значе ништа.

Главне јунакиње романа, Вања и Милена, сплетом животних околности нашле су се у једном селу, са тим предосјећањем рата који полако тиња наоколо. Ту су, бар привремено, склоњене од опасности која се шири као пожар и живот изгледа још успјева да се одржава на површини, оне иду у школу, играју се, друже се са другом дјецом, иако је ту у позадини увијек присутна нека војска која руши идиличну слику дјетињства на селу. Њих двије имају сложен однос, у коме Вања веома често користи сваку прилику да се изругује сиротој Милени која, у почетку само тражи другаре за игру, јер је изопштена из породице, већ одбачена као неко ко је непожељан у свом окружењу. Прича је причана из обије перспективе: и Вањине и Миленине. Вања је дјевојчица чија се породица склонила код баке и дједа, тако да њој ово избјеглиштво још у почетку дјелује као непланирани школски одмор; ту, у близини је море, море које представља контраст свему што се дешава на копну, оно је величанствен простор слободе у коме може уживати и коме се може дивити. Она је прилично виспрена и храбра дјевојчица која се намеће чак у односу са својим братом и другом дјецом. А Милена је дјевојчица коју су родитељи напустили и која живи код бабе и њеног љубавника, већ тамо изложена свим врстама понижавања и насиља. Па ипак, колико год да у Вањи има зреле особе спремне да се избори за своје мјесто под сунцем иако и даље свијет чува у својој дјечијој перспективи, исто толико у Милени постоји дјечијег и невиног иако је већ добро упознала сурови свијет одраслих. Исто тако, Милена је особа која не прихвата своју судбину, која храбро трага за љубављу и ослобађа се свих окова средине.

Ово је један од оних романа који се лако чита. Писан је прилично једноставним стилом који никако није лишен Тањине препознатљиве поетике, али она (поетика) само га обогаћује. Пошто није обимна књига, роман се заправо јако брзо прочита, управо због  тога што вас одмах увуче у причу и не пушта вас. Но, то уопште не значи да је ово књига након које ћете се осјећати лагодно. Заправо, цијела атмосфера вас притисне од прве странице и постаје све тежа и мрачнија, као ниско облачно небо. Ово је роман који оставља прилично горак укус у устима, али потребно је имати на уму да није сва књижевност ту да нас забави, већ да нам прикаже свијет из различитих перспектива. И живот, онакав какав јесте. Оно што је сигурно, овај роман ће свакако помјерити емоције у вама, не може вас оставити равнодушним, то је сасвим сигурно. Ипак, уз сву тежину, поетику и сложености тема, „Дуж оштрог ножа лети птица“ изузетно је читљив роман, готово налик некој драгој особи коју привијете на груди у загрљај чим је видите. И кроз ваше тијело се шири његова топлина.

Стево Грабовац

Чланак ДУЖ ОШТРОГ НОЖА ЛЕТИ ПТИЦА се појављује прво на РТРС КУЛТУРА.