Као појединац који стоји са стране и пијан посматра бљештавило свијета као бескрајну свечаност на којој није позван да учествује или чак и ако јесте, осјећа се непозван, управо тако је Душко Трифуновић написао своје најзлатније стихове. Пркосећи простору и времену, враћао се том једном човјеку који се наслонио на неки зелени бор у својој властитој осами (велико славље за народ, а туга за човјека). 

У годинама након чика Душковог одласка о њему се толико тога причало, снимало, пјевало. Срамно је и покушати надмашити све оне славне претходнике и његове савременике који су оставили достојан печат на успомени. Не знам да ли се неко дотакао дубине туге и самоће у његовој поезији. Кад га престанемо гледати као „творца лаких нота“ и пјесника чије су пјесме испјеване, допиремо до једног слоја људске усамљености у којој је појединац сасвим одвојен од свијета у коме тек привремено борави. И свјестан те своје привремености, ништа у њему не доживљава као дом.

Готово у свим пјесмама скрива се та „туга за човјека“.

Свијет није весело мјесто и пјесник није ту да буде трубадур који ће донијети радост на слављима богаташа, већ је ту да увиди ствари. 

И много прије слободе говора коју нам је донио 21. вијек, као да никада прије о њој ни чули нисмо, он их је увиђао на свој начин (феудализам се вози авионом) наслућујући све границе раздора у које ћемо пропадати. Раздор у његовим пјесмама је неспоразум усамљеника који ће увијек носити са собом. Та жеља да не пусти мрак да уђе иако он упорно надире. А мрак је ту, качи се на наше туге као мува на љепак. Увлачи се тамо гдје је призван. Чика Душко вјешто пропушта тај мрак кроз своје пјесме, скоро као да жели да га пропусти кроз шаке. Пјесник је ту нека врста бране која покушава да спријечи оно што види. Пјесникова туга није патетика, иако у њој има оног обичног људског патоса, она је жал наспрам цијелог свијета који вриједно срља у властиту пропаст.

На данашњи дан, прије двадесет година, чика Душко је отишао са овог свијета. Био је вјероватно један од оваквих сивих дана, нешто између јесени и зиме. Хладни војвођански вјетар. Пар пријатеља и проста самоћа која пјесника прати као усуд. Мрак који споро корача, припијен као сјенка и свеједно му је да ли ће стићи своју жртву, важно му је да уз њу. До задњег трена пјеснички и одлазећи тихо и непримјетно из наших живота, оставио је дјело које тек треба да разумијемо и сагледамо. Праву тежину његових стихова можда никад нисмо могли схватити из пјесама Индекса или Бијелог дугмета, али смо осјећали увијек да у њима има још нешто, много дубље и значајније што пробија кроз музику и свијетли као путоказ. 

Јер, једном кад дође мрак потребни ће нам бити путокази као мрвице по путу које су пјесници одвајкада расипали. 

Рођени са усудом да спознају свијет такав какав јесте, они су га осликавали математички прецизно – требало је само гледати у дубину те слике. А у њој би упознали самотњаке који знају много више од нас и помирени су са животом. (Не треба мени виша школа/од овог мог бола). 

Већ смо до сад мирно могли бити код куће
да смо знали поћи кући кад је требало.

Чика Душко је отишао кући у један овако суморан дан, ни јесењи ни зимски, кад од вјетра мачке полуде па крену да се ваљају по земљи. Кад је земља још тврда од мраза, али блато се прави уз одруњене рубове тротоара. Кад је свијет далеко, а самоћа једино присутна. И облаци су ниско, а сунцу се не дâ да изађе. Прошло је двадесет година.

Остале су пјесме.

Написао: Стево Грабовац

ВЕЛИКО ОТВОРЕЊЕ
Душко Трифуновић

Већ пијан
лаћам се руком за бор зелени
а немам код кући
и не знам зашто кући
ни зашто овде да останем

Данас је велико отоврење
велико славље за народ
а туга за човека
који се руком лаћа
за бор зелени

А сви рудари и лугари
девојке дошли да виде
да виде каква је прођа док прича причу
стогодишњу
ознојен народни вођа
овог краја
у трансу

Данас је велико отворење
уграђен човек у земљу
има ускршњу шансу

Точи се мед и млијеко
и све што никад није текло
данас тече

И мисле жене и деца
од сада биће другачије

А старци су до овог трена
знали све
а за даље им не треба знање

Вођа усред реченице
одока прави бројно стање

Огроман успех
Феудализам се вози авионом

Трепћу сви рудари
раскопчани лугари гурнули мало капе

Свезали момци кравате
ко никад

Шта им би

Чије су ово копче и чакшире

Гдје има воде момче

Која је оно мала

Зар за њу није отворење

Ко пијан
Ја

А простим оком се види
како се моје тело
одаје криминалу
како се моја драга одваја од државе
да би постала
уносна забава милиона

Данас је сунце највећи проблем
и ја крај бора зеленога

Ништа гори не бих био
и да не знам
да је ноћу сунце ово
с ону страну
да ми ноћу
по закону
глава виси
према небу

Не треба мени више школа
од овог мога бола
у овај сунчани дан

И нада мном ће једном
певати хорови девојака
обучених у бело
биће и за ме једном свечаност

Данас је велико отворење
славље за народ
отац и син су браћа

Славље за цео свет
а туга за човека
који се руком лаћа
за бор зелени

Већ смо досад мирно могли
бити код куће
да смо знали поћи кући
кад је требало.

(1964.)

Чланак ВЕЛИКО ОТВОРЕЊЕ се појављује прво на РТРС КУЛТУРА.

Не мора то бити неко озбиљно стање, рецимо да је у питању рутинска операција, након које ћете врло лако и брзо да се вратите свом нормалном свакодневном животу. Ако сте, пак, у категорији оних према којима живот није био тако благ, већ знате како боравак у стерилним болничким одајама може да буде исцрпљујућ и напоран. Потребно вам је нешто чиме можете скратити вријеме и одагнати мисли од запомагања пацијената из других соба који дозивају медицинске сестре, Господа Бога, покојну матер или Елона Маска. Дефинитивно схватите у тим тренуцима практичну вриједност литературе која може да вам пружи заклон од суморне стварности. Ево неколико препорука:

Киоск литература

У лакшим случајевима неких бенигних и краткотрајних обољења, сасвим је препоручљиво да се држите оног „прочитај и баци“. Разни рото романи, љубавног, акционог или вестерн садржаја (у зависности од тога шта преферирате) још увијек се могу наћи по киосцима. Већина их је писана по принципу школских састава: почетак, заплет, разрада радње, расплет, крај. Главни јунаци, по правилу, ни криви ни дужни упадају у невоље, живот им сервира одређени низ препрека, али се на крају срећно и успјешно извуку из свега. Сви детективи у тим романима су лијепи и згодни и успјешно рјешавају случајеве. И правда побиједи на крају.
У складу с тим можете, а и не морате, читати књиге с разним варијацијама о позитивном размишљању и о томе како вјером можете савладати све невоље. То је препуштено вашем слободном избору.

Матиас Енар

Уколико сте, по властитој несрећи, не дај Боже, љубитељ књижевности који је заглавио у болници, онда је за вас једно дивно откриће из Француске. Енар је писац старог кова, разрађеног стила и језика, сложене поетике, али истовремено веома читљивих и рекао бих, чак и забавних дјела. Зашто ово препоручујем? Па, сама сложеност Енаровог текста натјераће вас на дубљу концентрацију, покушаје проницања у његове свјетове који прште од широког познавања културе и умјетности. Мало је данас писаца који располажу тако широком елоквенцијом и знањем, па ће вас његово богатство заиста испуњавати да би лакше поднијели туробну стварност.

Александар Тишма

Ако вјерујете у опцију да се клин клином избија, онда је литература Александра Тишме управо оно што вам треба. Један од најважнијих српских писаца, за кога се може рећи да није толико популаран колико би заиста требало да буде. Врхунски стилиста и писац који се бавио само суштинским темама, истражујући зло и (бе)смисао постојања човјека на овом свијету. Сигурно је један од најбољих наслова у васцијелој литератури управо његова кованица – „Употреба човека“ и мислим да у цјелости објашњава његову нимало једноставну поетику. То да је човјек употребљив, самим тим и замјењив, говори о његовом нимало оптимистичном погледу на свијет који је разорен ратовима и постратним траумама. Ипак, било коју Тишмину књигу да узмете, нећете погријешити. Како рекох – неким људима управо сусрет са суштинским темама може промијенити мишљење о властитој болести и немоћи.

Карл Уве Кнаусгор

Већ сам помињао некад овај савремени феномен и веома честа реакција људи је како се ради о развиканости и како нико нема времена да чита о нечијем приватном животу. Ипак, ако сте, не дај Боже, на некој дужој терапији – Кнаусгор је одличан избор. Ниједна његова књига нема мање од седамсто страница (ако не рачунамо есејистичку прозу названу по годишњим добима) и уз магично заводљив стил писања држаће вам пажњу дуго времена. Битно је да будете отворени, Кнаусгор је писац који тражи саговорника, много више него пасионираног читача или неког грамар нација који ће тражити длаку у јајету. Но, без сумње ће и они који већ јесу такви, ако неким случајем доживе рецимо какав пад с љестава или им се полица библиотеке сруши на главу – у дјелу овог норвешког писца наћи широк и отворен свијет лијепе и необичне поетике. Ако вас већ сама идеја да читате „Моју борбу“ умара, онда сте свакако за његов нови серијал који почиње романом „Јутарња звијезда“ – узбудљивом причом у којој откривате сасвим нови универзум с другачијим поретком ствари.

Филип К. Дик

Ако вас суморна стварност болнице убија и баца у депресију, онда је идеално рјешење амерички писац научне фантастике кога већина читалаца зна по томе да је на основу његовог култног романа „Сањају ли андроиди електричне овце“ Ридли Скот снимио филмски класик, код нас преведен као „Истребљивач“, а иначе познат под именом – Blade Runner. Захваљујући чудним визијама које је имао, а које неки приписију огромним количинама халуциногених дрога што их је стрпао у себе, а други шизофренији, Дик је био у стању да стварност сагледа на један сасвим други начин. Његови свјетови нису толико удаљени од наше стварности, већ је окрећу на један други начин стварајући дубљи и комплекснији увид у њу. Дикови свјетови су уврнути, а довољно о томе говори чињеница да су по мотивима више његових књига снимљени неки од најпознатијих научно- фантастичних филмова: „Валис“, „Убик“, „Човјек у високом дворцу“, „Тамно скенирање“, „Сањају ли андроиди електричне овце“… Било шта од тога, пореметиће слику ваше стварности, што је добро, ако је стварност сама по себи грозна.

Књиге написане у болници

Искрено, знам само једну књигу која је написана током лијечења. Добро, ако бих се мало потрудио, открио бих вјероватно још неке, али то није сад битно. Док је лежао на онкологији и примао хемотерапију, Борис Дежуловић написао је роман „Јебо сад хиљаду динара“. Дежуловића можете, а и не морате вољети, слагати се или не са његовим политичким ставовима, то сад није поента.

Овдје говоримо о једном сумануто забавном роману који није баш препоручљив пацијентима који имају дренове у тијелу, јер би због смијеха могло доћи до веће штете него користи.

Роман говори о томе како нас обликују наизглед мале и безазлене одлуке, ситнице које и не примијетимо, а једног од главних јунака ове приче, чињеница да је одлучио сачекати кусур од (тада) мизерних хиљаду динара, умјесто да се окренуо и отишао, одводи на једно од босанских ратишта гдје се са својим саборцима налази у нимало завидној ситуацији. Овај роман на најбољи начин осликава апсурд рата кроз цијелу плејаду шароликих анти- хероја који су заглавили у својим животима и немају никаквог излаза. Већ на почетку знате како ће се све завршити, али сулудо приповиједање, блентава конструкција ликова и догађаја вас скоро на свакој страници тјера на смијех. А ако је већ самом писцу у нимало завидној ситуацији било до зезања, зашто онда не прихватити шалу?

Ето, то су неке малене препоруке. На крају, она најбитнија: останите здрави, ове књиге можете комотно читати и ван болнице.

Чланак ПРЕПОРУКЕ ЗА ЧИТАЊЕ: Болничка литература се појављује прво на РТРС КУЛТУРА.

То је први наслов из српске књижевности који је овај издавач уврстио у свој каталог.

Роман који је у избору НИН-а 2024. године проглашен најбољим, на италијански језик превеле су Марија Брадаш, доцент за српску и хрватску књижевност на Универзитету Ка’ Фоскари у Венецији, и Маријана Пуљић, која је на истом универзитету магистрирала.

– Идеја за превод је повезана с фестивалом књижевности Императив, када ме Санела Бабић упознала с Маријом и Маријаном које су изразиле жељу да роман преведу на италијански. Све након тога је била тврдоглава упорност Марије Брадаш да се повеже са издавачима и у директном контакту понуди књигу. Мимо свих правила и пројеката, како се иначе ради, и та упорност се исплатила, изјавио је за наш портал Стево Грабовац.

– Увијек се може рећи да је то сада сасвим нова књига, јер сваки језик има своју поетику и своја правила. О неким конкретним плановима везано за промоцију саме књиге још је рано говорити, видјећемо како ће се ствари одвијати на том плану, каже аутор.

Према његовим ријечима издавач има задовољавајућу дистрибутивну мрежу по књижарама широм Италије, тако да  ће књига бити лако доступна на том тржишту.

Чланак Објављен италијански превод романа „Послије забаве“ Стеве Грабовца се појављује прво на РТРС КУЛТУРА.

Чудним сплетом околности, управо је овај збор пронио Кочићево презиме и до најудаљенијег мјеста и особа који иначе никада не би ни чули за њега. У историји наших крајева, он је дуго нека врста легенде. Народни трибун, упорни борац за права обесправљених, борац за слободу, оштар полемичар који се надмудривао са окупационим властима. Но, ту је и Кочић писац дубоко емотивног сензибилитета који је писао приче из свог родног Змијања, али и горко слатке сатире које су испостављале рачун властима. Иако његово књижевно дјело није обимом велико, не треба занемарити и његов уреднички посао, у часопису „Отаџбина“ који је имао просвјетитељски значај за српски народ ових простора. И таквог га се опомињемо у овим данима и таквим га представљамо свијету и онима који су заинтересовани за његов лик и дјело.

Но, иза свега тога постоји нешто друго – човјек.

Ако кренемо од чињенице да ниједан човјек није постао херој рођењем и да храборст не постоји ако се прво не спозна страх, да иза сваког писца постоји дубока унутрашња потреба да исприча причу, онда би Кочића требало сагледати и кроз ту призму.

Недавно сам читао његова писма, упућивана разним људима у разним периодима његовог живота. Из тих интимних преписки види се лик особе која је на путу своје животне борбе много тога изгубила, али није одустајала. Веома често можемо спознати његово сиромаштво које га није спријечило у томе да се упусти на студије у Беч, а онда касније – да дијели своју елоквенцију и знање за добробит свог народа, а не да их чува за себе; могао је Кочић сасвим себично да се оствари и као аустроугарски писац или нешто томе слично, јер прошавши сву патњу биједе и сиротиње током школовања, најзад се могао окренути од ових крајева и прихватити други живот у коме неће ходати подераних ципела и бити гладан по два или три дана. Најзад, сви се школујемо да би достигли неки статус и мјесто на друштвеној љествици. У тим писмима види се и можда претјерана љубавна патња док се удварао својој потоњој супрузи – Милки. Ти јако симпатични дјелови у којима се назире типични мушки лажов, који, да би се опрао од неких својих грешака, полаже заклетве на вјечну љубав и тако неколико пута, можда су и најбољи дијелови ових преписки; усудим се рећи толико, да измаме осмијех. Но, управо у томе видимо стварног човјека, неког коме је стало до жене у коју се заљубио и не жели је испустити из свог живота, али околности му никако не иду на руку.

Све послије, у његовим писмима, неће изазивати чак ни благи траг осмијеха, јер полако упознајете муку и трагедију, суровост режима који га је кажњавао без поговора. Нарочито болни и суморни су дијелови из тамнице, у којој му је било забрањено да има било какав контакт са људима. Покушај да се замисли једна таква мука, данас дјелује запрепашћујуће – данима не чути ни тон властитог гласа, слушати само нијему тишину и борити се да не полудиш, сачувати вјеру кад је то готово сасвим немогуће. Сама помисао на нешто такво носи у себи дозу ужаса – човјек сâм с голим зидовима, дани су бескрајни, ноћи још дуже, жељан оних које воли, који му недостају више него икада, а нема никог чији би додир осјетио или ријечи охрабриле. Данас, кад смо окружени мобителима и разним електронским помагалима, ми ово заиста не можемо замислити; ту нам је крај главе увијек неки звук, тек да нешто свира или да чујемо нечији глас, не размишљамо пуно о саговорницима кад их можемо носити у властитом џепу, без обзира на којој се страни свијета налазе. Ни близу нам није јасан овакав осјећај потпуне самоће.

Но, чак и ту, не видимо код Кочића кукњаву, не видимо пристајање на услове његових тамничара, већ опет ону људску потребу за другим, за породицом више него за пријатељима, за које почиње мислити да су му окренули леђа, видимо и даље свјестан отпор који не престаје.

Кочићеве губитке тешко је пописати; он је сахранио све своје, а стиче се утисак да је цијелог живота остао жељан жене коју је волио и поред тога што су били у браку, но сурово вријеме их је упорно раздвајало. Тешко је уопште и замислити жртву коју је поднио, многи би већ у раној младости поклели кад би схватили каква их искушења у животу чекају. У његовом суманутом неодустајању види се лик оног Кочића каквог сви познајемо, али да би то постао, морао је прво бити човјек. Јер без човјека са свим његовим слабостима, страховима и борбама, нема ни патриоте ни борца за права других. А најзад, његови гонитељи прогањали су симбол онога што је Кочић представљао. На крају, опака болест прерано га је сустигла и одвела у смрт, али чак и тако – Кочић је био и остао побједник.

Стево Грабовац

Чланак О КОЧИЋУ, ЧОВЈЕКУ се појављује прво на РТРС КУЛТУРА.

Е, сад слободно заборавите да сте прочитали претходни пасус. Јер кад овако напишем, готово сам сигуран да је то књига коју ни ја сâм не бих прочитао. Због тога је јако незахвално писати препоруке књига, поготово оваквих – нетипичних романа, довољно херметичних да одбију просјечног читаоца и довољно пјесничких да отјерају и оних мало заинтересованих што преостане.

Данас читамо по принципу препорука, пажњу нам одвлаче разниблогери, влогери, букстаграмери – књиге читамо на плажи или током одмора,а и ако не спадамо у ту категорију, опет је велика већина читалаца она којаволи да зна шта чита. И генерално, уопште не кривим читаоце због тога,писци су се својски потрудили да у таласу херметичности својих дјеласвојски огаде нешто што се и може назвати „поетским романом“.

Но, ту треба подвући линију. Роман „Празне куће“ свакако јесте и поетски роман и јесте неким својим дијелом херметичан, самим тим што нема јасну радњу и већим дијелом је посвећен промишљањима јунакиње или кратким епизодама. Исто тако, то је један сулудо забаван роман – доказ да се и озбиљна проза може писати да буде забавна и пријемчива сваком.

Направили бисте страшну грешку ако бисте само по опису романа одлучили да га не читате. И не говорим ово да бих било кога осудио, имам исти став и исто мишљење;  да се не лажемо – понекад такве књиге знају да буду бескрајно досадне. Да би се један овакав роман написао, потребна је виртуозност, способност да се из поетске затворености и слика које су само аутору јасне, пређе у стварност разумљиву сваком. Ово је књига која ће вам сигурно измамити осмијех на лице много пута, али ће вас исто тако динамично возити кроз емоције, тако да није искључено да ће вам се на лицу појавити и сузе. Толико је забавних и духовитих епизода у овом невеликом роману и то ниједног трена није усиљени хумор, већ више ироничне и циничне импресије којима и није првобитна намјера да буду смијешне. Управо тај „непланирани“ хумор даје драж овој књизи и боји је у шаролик спектар због кога излази из оквирâ у које би је могли ставити.

Та горко – слатка прича без правог возног реда говори о жени довољно еманципованој да схвати на каквом се мјесту на планети налази, али исто тако да се ничим не одриче историје своје породице и оног шта ју је формирало. А опет, ја бих рекао да је то прича о губицима – чак и више од свега другог, прича у којој је успомена више знак питања, него што је закључак. На много мјеста јунакиња се пита како су њени преци могли ово или оно; од свакодневних ствари, до питања о смислу постојања, али то нису само питања која потичу из неразумијевања, већ управо супротно.

Јунакиња ничим не осуђује своје претке, чак и када о њима говори са дозом ироније, али ни своје савременике, јер се од њиховог презира брани управо том простодушношћу.

Ово јесте храбар роман због начина на који је написан, али управо због такве структуре коју има, он је то што јесте, не бих ни могао да га замислим другачије. Вјерујем да ћете након читања ове књиге другачије гледати на одреднице које се књигама приписују, да нећете бјежати од поетског романа „као ђаво од крста“, јер кад испловите из овог дубоког мора емоција Данке Ивановић, схватићете да књижевност итекако имао још шта да понуди.

Стево Грабовац

Чланак Препорука за читање: „Празне куће“ Данка Ивановић се појављује прво на РТРС КУЛТУРА.

Његов микрокосмос је Међимурје – сјеверни дио Хрватске омеђен ријекама Муром и Дравом. На том невеликом пространству смјештена је радња већине његових романа и то им даје препознатљиву линију приче. Мислим да не постоји бољи примјер у савременој регионалној књижевности како локално може постати глобално и како слабо кориштен дијалект може да се бави универзалним темама. Новак не гради мегаломанске структуре, сви његови јунаци су обични, мали људи из комшилука. Ни у једном тренутку они нису били предодређени за велике ствари. А онда се деси да судбина пред њих постави изазов с којим се морају изборити најбоље што знају. И кроз све те стрпљиво грађене карактере провлаче се питања која све нас муче. Питања о свијету у коме живимо и с чијим замкама морамо да се носимо. То нису безбојни јунаци – позитивни или негативни, већ вишеслојне личности чија права природа увијек изнова долази на испит.

Након великог успјеха романа „Циганин, али најљепши“, Новак се упустио у писање захтјевне приче која на моменте подсјећа на копање по свјежим ранама. У основи његовог најновијег романа „Случај властите погибељи“ стоји истинита прича. Сам наслов изведен је из дијела заклетве коју полажу хрватски полицајци при ступању на дужност у коме се каже да ће штитити устав и закон чак и у „случају властите погибељи“. И ту је управо коријен једне велике трагедије. Један млади саобраћајни полицајац у малом, међимурском мјесту је савјесно обављао своју дужност. Неки би рекли: и превише савјесно. Једном приликом наплатио је казну за пребрзу вожњу сину неког од локалних моћника, да би га његов командир позвао и рекао му да се такве ствари не раде. Младић се одлучио супроставити надређенима. Сматрао је како правда треба да буде иста за све и да је то темељна поставка дужности које обавља. Наравно, врло брзо постаје мета подсмијеха својих колега и жртва мобинга у којем се сваки његов корак кажњава. Изреволтиран оваквим поступцима, жали се лично министру полиције и медијима, указујући им на корупцију унутар полиције. Убрзо након тога пронађен је мртав са простријелном раном на челу. Обдукција је утврдила да се ради о самоубиству. Његови родитељи и његови суграђани нису могли да се помире са оваквим објашњењем и убрзо је кренула серија протеста који нису довели до рјешења. Остаће то само једна мрачна мрља из савремене историје.

Како је могуће да тако лако стигнемо од једне казне за пребрзу вожњу до трагичне смрти? Шта се то десило са свијетом у коме живимо? 

Роман „Случај властите погибељи“ не бави се директно самим случајем сумњиве смрти младог полицајца. Није ријеч о кримићу који пред читаоца поставља замршен заплет који ће на крају испливати са расплитањем мистерије. Роман се бави посљедицама ове смрти и с тим на какав је начин она оставила трагове на оне који су имали било какве везе с њом. Прије свега је то прича о једној породици која се одједном нашла пред нечовјечанским изазовом који ће све њене чланове натјерати да преиспитају своја увјерења. У питању је честита радничка породица у којој нико није очекивао да ће се морати носити са оваквом страшном трагедијом. Добра је напомена да се овакве ствари могу десити свуда и било коме од нас. Кроз роман пратимо односе који се урушавају и учвршћују док се јунаци покушавају снаћи у свијету који их је издао. Може се рећи да је један од главних јунака књиге полицајац – старији брат настрадалог младића – који је разапет између оданости породици и служби. То његово балансирање уводи га у низ сукоба које мора надвладати и остати човјек до самог краја. У још једној линији приче пратимо младу професорицу која својим ученицима покушава усадити осјећај за правду и истину. Пратимо је од тренутка када поставља на сцену драмске секције „Антигону“ до оне тачке док не сазна за трагичну смрт полицајца. Стављајући на коцку свој посао и породицу, она ће упорно преиспитивати истину и борити се да опстане у окружењу које за њу од тада постаје туђе.

Може се рећи да је ово и роман о онима који окрећу главу и онима који сулудо ризикују све. Не бави се моралним дилемама и не осуђује никог, како то и чине све озбиљне књижевне приче. Не бјежи ниједног тренутка у памфлет и не покушава наметнути властиту истину. Писан динамично, у два правца: један дио је урађен као сценарио, а други је писан у приповиједном тону – роман одржава тензију емотивним и животним потресима ликова, гдје приповједач избјегава сваку врсту анализе. И због тога управо изгледа као моћна и јака структура састављена од прича већих од живота. Док се све унутар њега руши, роман остаје чврста грађевина какву само врхунски мајстори знају написати.

И поред болних тема у које задире, роман се чита лако. Нема у њему херметичности која би вас зауставила, иако постоје мјеста након којих ћете свакако пожељети предахнути. Не због тога што их нисте разумјели, већ управо супротно.

Стево Грабовац

Чланак Упорна преиспитивања истине се појављује прво на РТРС КУЛТУРА.

Спустио сам ранац и извадио дуван. Смотао сам цигарету. Док сам пунио своја плућа потребном количином никотина размишљао сам о томе да ли да уопште улазим унутра. Неки људи су се врзмали около и у мени је расла блага непријатност. Можда би требало да продужим до аутобуске, одем у своју скромну собицу и извалим се на кревет. Да преспавам све до ујутру. Ниједним дијелом своје лоше појаве ја нисам припадао овдје. Лакше би било да сам се са неким договорио и да не стојим овдје сам као задњи кретен. То ми је прошло кроз главу. И још много тога. А онда сам схватио како се не исплати губити вријеме на испразна размишљања.

Ушао сам унутра. Дочекао ме је мирис паркета у који се мијешало још нешто што никад нисам знао објаснити. Мирис свечаности – знао сам то. Старе зграде са високим строповима и огромним лустерима то имају. Достојанство које носе самом својом појавом и као да траже да се у њих улази с понизношћу. Замишљао сам сву ону силну господу у фраковима и даме у вечерњим хаљинама. Све оне које су сједили у неком од ових салона и расправљали о битним стварима свог времена. Пили су коњак и културно наздрављали једни другима.

Нико није обратио пажњу на мене, па сам прошао широким холом до велике концертне дворане. Тамо су већ били сложени штандови са књигама. Људи су се мували около. И одједном сам осјетио као да сви гледају у мене. Пустио сам да прође тај тренутак неугодности и претварао сам се да знам шта овдје тражим. Значајно бих се зауставио на понеком штанду и гледао понуду. Поздрављао се са људима који су стајали иза њих и сами чекајући нешто. Питао бих за неки наслов или цијену. Мудро. Брзо сам се уклопио и убрзо је ту било више људи, па сам сигуран да су сасвим заборавили на мене. Мало касније ће на велику сцену изаћи хор са диригентом и ствари ће бити сасвим другачије. И тада сам осјетио оно што ријетко осјећам у свом животу – да ипак припадам овдје. Препустио сам се том осјећају.

Било је то прије осам година.

У тим тренуцима је фестивал књижевности назван „Императив“ постао дио мог живота. Готово сам сигуран да сам тог поподнева продужио на аутобуску станицу, мој живот би био сасвим другачији. 
У међувремену се толико тога десило.

Престао сам да радим у праоници. Написао сам и објавио свој први роман. Био сам водитељ неколико промоција на истом том Императиву. Имао сам промоцију властите књиге. Запослио сам се у продавници. Написао сам и објавио свој други роман. Добио сам НИН – ову награду. Прележао сам корону. Изгубио неколико драгих људи. Оматорио и удебљао се. Постао много нервознији него прије. Преселио се у други стан. Дао отказ у продавници. А Императив је остао константа.

За неке ствари морамо везати свој живот. Или бар дио њега.

Овај мој дио је нераскидиво везан за сан мале групе људи и њихов сулуди ентузијазам да у Бањој Луци створе топло легло регионалне књижевне сцене. Бар на неколико дана. И у тих неколико дана су сви наши животи били невидљивим концима повезани.

Једном сам се на ходнику сударио с Марком Томашем. Са Бекимом сам сједио на степеништу испред Банског и пушио цигарету. Дуго сам причао са Срђаном Ваљаревићем. Кад смо слушали музику на тераси. Или кад смо слушали читање поезије. Изненадни пљускови су у ово доба године знали да дођу ниоткуд. И онда стојиш под надстрешницом и гледаш град који купа киша. Знао сам некад и по читав дан провести у Банском двору. Отишао бих само до оближњег кафића или нешто да поједем. Са Каракашем сам шетао Бањом Луком у чудно магловито јутро. А тек кад смо за вријеме пандемије сви заклањали лица маскама и сједили раздвојени по неколико метара. Упознао сам Флавиа Ригоната. Онај ко је откривао књижевност деведестих имао је једно правило: ако Флавио то није објавио – не исплати се ни читати! Био је алфа и омега једне култне књижевне сцене која нам до тад није била баш толико позната. А ја сам стајао са њим и циједио пиво. Причао ми је о писму које му је својевремено послао Буковски.
И та моја збркана хроника Императива спаја се у један дуги низ гдје се датуми и године мијешају. Памћења су варљива. Не записујем тако прецизно ствари. Јако слабо памтим. А ипак се водим по осјећају. Тачно могу осјетити те ријетке тренутке у себи. Вратити их као да су се десили јуче. Са свим оним нијансама благог повјетарца или кише. Са топлином сунца или брујањем моториста који су дивљали улицама и нису марили за књижевност. Понекад би се испред цркве окупила и нека свадбена поворка или матуранти. Одзвањало је упорно дрндање трубача које су овакве поворке привлачиле. Све то је soundtrack који повремено зауставим и пресложим у својим мислима.

С обзиром на пространства с којих смо поникли – појам куће је више везан за наше бездомности и лутања. Потрагу за кућом.

Ове године одржава се осми фестивал књижевности „Императив“.

За мене и сличне мени то није само фестивал књижевности. Но, пустимо сада мене.

Треба то све организовати и савладати све препреке. Вјеровати и сачувати вјеру. Опстати, упркос свим искушењима. А искушења су постојала од почетка. Прегурати све оно што се у протеклих осам година десило.
Ове године централна тема фестивала је  кућа. С обзиром на пространства с којих смо поникли – појам куће је више везан за наше бездомности и лутања. Потрагу за кућом. Ипак, могло би се без претјеривања рећи да је Императив као такав – кућа. Ако већ немамо свог дома, бар тих неколико дана се осјећамо као код куће. И кућа је за све оне који воле књиге. За оне који траже нешто мало више и другачије. Бар кратко се осјећамо ту окупљени у заједништву без икаквих граница.

Кућа за све наше људе.

Стево Грабовац

Чланак O књигама и ријетким тренуцима се појављује прво на РТРС КУЛТУРА.

У ери савремених технологија можемо се запитати да ли ће таблети и мобители замјенити књигу? То је, наравно, апсурдно питање; како бисте могли мобителом да обришете прозор или да га поставите испод стола да се не љуља. Да ли бисте неким случајем мобителом гађали досадне муве које вам зује око главе? А књига, поготово ако је тврдо укоричена и обимна, може да послужи као одлично оружје за самоодбрану, један прецизан кроше лако ће да онеспособи противника. Због тога размислите сљедећи пут када се загубите у некој мрачној улици да ли ћете имати књигу при руци.

Ако сте у природи, може одлично да вам послужи као замјена за портабл столић на коме нарежете месо, парадајз, хљеб или краставце. Такође, кад смо већ код природе, ако кампујете, рецимо, може послужити као јастук. Но, то наравно и даље није њена основна сврха и намјена.

Књига служи да попуни полице у дневној или спаваћој соби, које сте наручили по мјери, код неког произвођача намјештаја. Наравно, књиге се бирају по величини, обиму и боји корица – пажљив одабир дезена јако је важан. Обично се слажу од веће према мањој, али некада можете да будете склони и кршењу правила и да се играте, наиме – књиге су попут лего коцкица – можете их премијештати с једног мјеста на друго. Ако немате повјерења у комерцијалне банке, књига може да послужи и за чување уштеђевине (ако је имате, наравно). С обзиром да имају неограничен рок трајања, књиге тако могу генерацијама да испуњавају своју сврху, прављене су од чврстог материјала, али се ипак не препоручује излагање води, мада чак ни вода не може направити неку трајну штету, ако се књига на вријеме осуши.

Да, заиста звучи невјероватно да у вријеме предмета прављених за једнократну или краткорајну употребу, постоји нешто што је трајно, а уз то је и неупоредиво јефтиније. За један смарт телевизор огромног распона екрана можете да купите бар стотину књига. Телевизор ћете врло брзо морати да замијените, а књиге ће вам остати заувијек. Добро, не баш заувијек, јер људски вијек трајања је ипак доста краћи од вијека трајања књиге.

За цијену једног новог мобитела можете купити бар тридесет до четрдесет књига; а већ сви знамо, након двије или три године, изаћи ће још новији и ексклузивнији модел мобитела, самим тим и скупљи, а књига и даље остаје таква каква јесте.

Књиге су живе – а оживљава их сваки поглед на њих

Ипак, оно што књиге раде много боље и успјешније од свих (не знам колико модерних) телевизора, мобитела и лаптопа, јесте да вам буде машту, тјерају вас на размишљање, промишљање о стварима, буде у вама креативност, а нуде вам и бескрајно мноштво невјероватних свјетова за које сигурно и не знате да постоје. Књиге су живе – а оживљава их сваки поглед на њих. У њима постоје неки људи који су ту били прије нас и са њима можемо да причамо кроз странице књига, оне су бескрајни паралелни свјетови у које можете заронити и одлична су замјена за разне наркотике, таблете за смирење и досаду.

Ипак, овакво прихватање и конзумирање књига зна да буде опасно, па се савјетује опрез, јер кад једном откријете за шта све је ваш ум способан, никад ништа више неће бити исто.

Чланак Свјетски дан књиге се појављује прво на РТРС КУЛТУРА.

Роман Мухарема Баздуља „Лимени лијес за Заимовић Зејну“ рату прилази на један други начин, што би рекли – „изокола“. Овдје рат и није толико „присутан“ ако се то тако може рећи, то јест, више га сагледавамо кроз неке аспекте оног „што рат није“, па је тако овај роман уједно и једна фина реконструкција свијета из прошлости у којој смо живјели док наши „други животи“ нису започели. Прича је то о односима који су се градили и развијали све док неком није пало на памет да их уништи.

Баздуљ је искусан писац и са лакоћом читаоца увлачи у причу већ од прве реченице. Иако све почиње као једна мигрантска прича, прича „нашег човјека на терену“ који је, притиснут ратним дешавањима који су уништавали све пред собом, спас одлучио да потражи „преко гране“, у далекој Канади, и сада се бави реминисценцијама на своју ближу и даљу прошлост, кроз сам ток романа полако схватамо да ово није само „још једна трагична исповијест јунака који је изгубио дом и отаџбину“, већ Баздуљ полако и свјесно пребацује тежиште са свог приповједача на много шири аспект. Заправо је приповједач, иако свеприсутан у књизи, иако то јесте његова прича, много присутнији у животима других и говори о другима. Тако да имамо причу о животу у предратној Зеници, о комшијским односима, пријатељствима и узајамним односима која, ипак, бјежи од оне уобичајене флоскуле – „како смо некад добро живјели“. Напротив, животе јунака ове књиге погађају трагедије које немају везе са ратом, које су њихове личне, али самим тим ништа мање од општих, историјских.

И ако бих покушао да издвојим једну слику која то некако најјасније потврђује, свакако бих се сјетио Баздуљеве убитачне реченице, болне и истините истовремено:

 „Наслови новина на киосцима преносили су вијести о ратним ужасима, а ја сам мислио на то како је живот и без рата довољно ужасан и да некад рат, ако ништа друго, добро дође да то сакрије.“

Кроз трагичну судбину Зеине Заимовић ми пратимо ту упоредну, рекао бих „малу“ причу, али то би можда могло звучати понижавајуће, јер нема ни говора о некаквој „малој“ причи, док се на већ сулудој историјској сцени дешавају догађаји који заувијек мијењају наше животе. Зеина, са својом судбином, остаје запечаћена у том времену, далеком и нестварном, сада кад се гледа са ове дистанце, као једна од оних великих, трагичних јунакиња које су већ својим постојањем на овом свијету надишле свијет. Да се тако изразим, иако ове ријечи звуче помало препотентно. Но, да објасним: сваком човјеку његова је трагедија највећа, самим тим јер је доживљава лично, јер је његова, он је проживљава сам, али то не значи да је ослобођен саосјећања и то никако не значи да није способан разумјети и прихватити туђу или глобалну трагедију. А писци, баш попут Баздуља у овом роману, проналазе дубоке истинске и личне приче, насупрот великих прича… Прави писци, додао бих. Јер ако се фокусирамо на једну велику историјску епоху, пријети нам опасност да упаднемо у баналност или да напишемо памфлет. У Баздуљевом роману је све то зналачки избјегнуто.

Морам рећи и то да је роман писан тоном, да тако кажемо – „личног обраћања“ – тако да изгледа да се наратор обраћа директно читаоцу, тако да је књига и нека врста дијалога у коме сте ви, у улози читаоца, уједно и саговорник. Приповједачки разноврсан, ослобођен херметичности, овај роман је написан прилично једноставним, сведеним стилом, тако да спада у ону категорију књига које су и за страствене сладокусце, али и за читаоце са малим читалачким искуством. И роман посједује ону фину ноту ироније, цинизма и коментара који му, без имало претјеривања, даје тон забавног романа, и поред озбиљних тема којима се бави у својој сржи.

За читање препоручио Стево Грабовац

Чланак МУХАРЕМ БАЗДУЉ: ЛИМЕНИ ЛИЈЕС ЗА ЗАИМОВИЋ ЗЕЈНУ се појављује прво на РТРС КУЛТУРА.

Чланак Оно о чему се ћути се појављује прво на РТРС КУЛТУРА.