ВЕЛИКО ОТВОРЕЊЕ

И нада мном ће једном
певати хор девојака обучених у бело
биће и за ме једном свечаности

 

Као појединац који стоји са стране и пијан посматра бљештавило свијета као бескрајну свечаност на којој није позван да учествује или чак и ако јесте, осјећа се непозван, управо тако је Душко Трифуновић написао своје најзлатније стихове. Пркосећи простору и времену, враћао се том једном човјеку који се наслонио на неки зелени бор у својој властитој осами (велико славље за народ, а туга за човјека). 

У годинама након чика Душковог одласка о њему се толико тога причало, снимало, пјевало. Срамно је и покушати надмашити све оне славне претходнике и његове савременике који су оставили достојан печат на успомени. Не знам да ли се неко дотакао дубине туге и самоће у његовој поезији. Кад га престанемо гледати као „творца лаких нота“ и пјесника чије су пјесме испјеване, допиремо до једног слоја људске усамљености у којој је појединац сасвим одвојен од свијета у коме тек привремено борави. И свјестан те своје привремености, ништа у њему не доживљава као дом.

Готово у свим пјесмама скрива се та „туга за човјека“.

Свијет није весело мјесто и пјесник није ту да буде трубадур који ће донијети радост на слављима богаташа, већ је ту да увиди ствари. 

И много прије слободе говора коју нам је донио 21. вијек, као да никада прије о њој ни чули нисмо, он их је увиђао на свој начин (феудализам се вози авионом) наслућујући све границе раздора у које ћемо пропадати. Раздор у његовим пјесмама је неспоразум усамљеника који ће увијек носити са собом. Та жеља да не пусти мрак да уђе иако он упорно надире. А мрак је ту, качи се на наше туге као мува на љепак. Увлачи се тамо гдје је призван. Чика Душко вјешто пропушта тај мрак кроз своје пјесме, скоро као да жели да га пропусти кроз шаке. Пјесник је ту нека врста бране која покушава да спријечи оно што види. Пјесникова туга није патетика, иако у њој има оног обичног људског патоса, она је жал наспрам цијелог свијета који вриједно срља у властиту пропаст.

На данашњи дан, прије двадесет година, чика Душко је отишао са овог свијета. Био је вјероватно један од оваквих сивих дана, нешто између јесени и зиме. Хладни војвођански вјетар. Пар пријатеља и проста самоћа која пјесника прати као усуд. Мрак који споро корача, припијен као сјенка и свеједно му је да ли ће стићи своју жртву, важно му је да уз њу. До задњег трена пјеснички и одлазећи тихо и непримјетно из наших живота, оставио је дјело које тек треба да разумијемо и сагледамо. Праву тежину његових стихова можда никад нисмо могли схватити из пјесама Индекса или Бијелог дугмета, али смо осјећали увијек да у њима има још нешто, много дубље и значајније што пробија кроз музику и свијетли као путоказ. 

Јер, једном кад дође мрак потребни ће нам бити путокази као мрвице по путу које су пјесници одвајкада расипали. 

Рођени са усудом да спознају свијет такав какав јесте, они су га осликавали математички прецизно – требало је само гледати у дубину те слике. А у њој би упознали самотњаке који знају много више од нас и помирени су са животом. (Не треба мени виша школа/од овог мог бола). 

 

Већ смо до сад мирно могли бити код куће
да смо знали поћи кући кад је требало.

 

Чика Душко је отишао кући у један овако суморан дан, ни јесењи ни зимски, кад од вјетра мачке полуде па крену да се ваљају по земљи. Кад је земља још тврда од мраза, али блато се прави уз одруњене рубове тротоара. Кад је свијет далеко, а самоћа једино присутна. И облаци су ниско, а сунцу се не дâ да изађе. Прошло је двадесет година.

 

Остале су пјесме.

Написао: Стево Грабовац

 

ВЕЛИКО ОТВОРЕЊЕ
Душко Трифуновић

 

Већ пијан
лаћам се руком за бор зелени
а немам код кући
и не знам зашто кући
ни зашто овде да останем

Данас је велико отоврење
велико славље за народ
а туга за човека
који се руком лаћа
за бор зелени

А сви рудари и лугари
девојке дошли да виде
да виде каква је прођа док прича причу
стогодишњу
ознојен народни вођа
овог краја
у трансу

Данас је велико отворење
уграђен човек у земљу
има ускршњу шансу

Точи се мед и млијеко
и све што никад није текло
данас тече

И мисле жене и деца
од сада биће другачије

А старци су до овог трена
знали све
а за даље им не треба знање

Вођа усред реченице
одока прави бројно стање

Огроман успех
Феудализам се вози авионом

Трепћу сви рудари
раскопчани лугари гурнули мало капе

Свезали момци кравате
ко никад

Шта им би

Чије су ово копче и чакшире

Гдје има воде момче

Која је оно мала

Зар за њу није отворење

Ко пијан
Ја

А простим оком се види
како се моје тело
одаје криминалу
како се моја драга одваја од државе
да би постала
уносна забава милиона

Данас је сунце највећи проблем
и ја крај бора зеленога

Ништа гори не бих био
и да не знам
да је ноћу сунце ово
с ону страну
да ми ноћу
по закону
глава виси
према небу

Не треба мени више школа
од овог мога бола
у овај сунчани дан

И нада мном ће једном
певати хорови девојака
обучених у бело
биће и за ме једном свечаност

Данас је велико отворење
славље за народ
отац и син су браћа

Славље за цео свет
а туга за човека
који се руком лаћа
за бор зелени

Већ смо досад мирно могли
бити код куће
да смо знали поћи кући
кад је требало.

(1964.)