– мала четрнаестогодишња плесачица –

Заједно с јануаром опраштамо се и од изложбе коју су многи прогласили догађајем деценије у Бањалуци. У Музеју савремене умјетности Републике Српске имали смо прилику да видимо „Фигуре у покрету“, скулптуре Едгара Дегаа, чувеног француског импресионисте, сликара и вајара плесачица и „обичних“ жена, с краја 19. и почетка 20. вијека.

Мање познат као вајар, Дега је заправо почео да се бави тродимензијалном умјетношћу кад му је губитак вида ускратио могућност да слика. Захваљујући том хендикепу, пред крај живота је бјесомучно вајао балерине, жене и коње (а шта би друго) у воску, несигурној и пропадљивој материји. За живота је јавности показао само једну своју скулптуру, Четрнаестогодишњу плесачицу, која је на бањалучкој изложби заузела централно мјесто. Након његове смрти, потомци су скупили воштане фигуре и излили, и захваљујући томе, оне су данас сачуване и одливци красе бројне колекције.

Иако Музеј савремене умјетности Републике Српске већ годинама успијева да представи велике изложбе, ипак је чињеница да ћемо имати прилику да видимо Дегаова дјела одјекнула међу љубитељима умјетности. Сва дјела изложена у Бањалуци, комплетан Дегаов вајарски опус, дио су приватне колекције Амира Грос Кабирија, директора МТА фондације из Израела, а у наш град су стигле захваљујући сарадњи Музеја са Галеријом The Hub of Fine Arts  из Мостара.

Дегаов вајарски опус је, у најмању руку, нетипичан за вријеме у ком је настао. Бел епок се устоличио, Париз је био поприште великих догађаја, а групица умјетника је одједном пожељела да не личи на остале. Они које знамо као импресионисте, наравно, нису били допадљиви на начин који је у Паризу тог доба био у моди, галерије су их махом одбијале и били су принуђени да се организују сами. Иако његова скулптура мало шта има с импресионизмом, Дега је на Шестој изложби импресиониста, 1881. године, први и једини пут изложио неку од својих скулптура, чувену четрнаестогодишњу плесачицу.

Кад је поменута скулптура приказана (Дега јој је додао перику, праву туту сукњицу од платна и праве ципелице, а и код нас је изложена са платненом сукњом) Париз се згрозио.

О његовој љубави према позоришту и балету се много зна, у Париској опери, иза сцене је проводио дане и посматрао, фигуре балерина у пастелним бојама су прво што нам падне на памет кад чујемо његово име, међутим, балерине с његових скулптура, поред тога што представљају крадом посматрана тијела у покрету, сасвим су другачије. Кад је поменута скулптура приказана (Дега јој је додао перику, праву туту сукњицу од платна и праве ципелице, а и код нас је изложена са платненом сукњом) Париз се згрозио. Прво због додатих реалних предмета, због којих је личила на лутку, што је у том тренутку било светогрђе за умјетност, а друго, због изгледа. Многи су је звали чудовиштем и ругобом. Лице јој је, наиме, ружњикаво и неугледно, чело ниско, израз лица нимало профињен, а све то у тренутку кад је манир уљепшавање лица у умјетности. Модел је била стварна дјевојчица, Марија Ван Готем, ученица плеса у париској Опери. У то вријеме, за разлику од нашег, балерине, жене које су махом долазиле из нижег друштвеног слоја, нису сматране довољно гламурозним и елегантним да би биле тема умјетничког дјела. Погрдно су их звали „пацови из Опере“.

Остале скулптуре балерина из колекције су махом студије покрета, па се на изложби могу пратити верзије исте скулптуре, између осталог и ове, најважније.

Свијет је тек четрдесетак година након првог излагања био спреман да увиди значај Четрнаестогодишње плесачице, па су тад галерије почеле да купују одливке. Једна од њих је тако завршила у овој величанственој, израелској, приватној колекцији.

Груба процјена је да је изложбу Фигуре у покрету у Музеју савремене умјетности РС за два мјесеца колико је била изложена погледало око 12000 посјетилаца. У умјетничким круговима се провлачи теза да је ово најзначајнији културни догађај који се икад десио у Републици Српској. А МСУ је себи поставио тежак задатак, да настави да у овом стилу његује укус публике.