Чачкање теме

Док уредници нестрпљиво чекају да пошаљем текст из домена куклтуре, све интезивније гледам у бијели Ворд документ. Чим приђем рачунару, почнем да гладним. А кад сам гладан, нисам свој.

И сад бих једино могао да пишем о храни. И док тражим тему и чачкам по интернету стиже ми порука на вибер. Мујица испуњава укрштене ријечи. Прибор за јело. Три слова. Зуб.

Да ли редован одлазак зубару спада у домен културе? Али чачкање теме ме доводи до једног другог лика: Госпођа од јеловине без које се некад могло. Како човјек улази у године све чешће прибјегава овој алатки.

Не би му зуби…

45 година ми је.

Све чешће потежем за чачкалицом. Ту се одмах протегне неко сјећање у којој је она централни лик. Добро де. Фигура. А кад смо код протезања, изгледа да ми зубна протеза не гине.

Брендинг, рибрендинг

Прије неки дан одем са сином да поједемо бањалучки ћевап. И није нека вијест. Ћевап као ћевап. Јако укусан. Није нарастао док су га пекли. Бањалучки. Велика порција ћевапа у лепињи, покривена бијелом салветом. А све на бијелом тањиру, украшено црвеним луком. А кроз строги центар салвете забодена чачкалица. И док се још увијек ломе копља око приче чији је ћевап бољи и док траје трка око брендирања оног што је дошло са Азијатима, нико не обраћа пажњу на реплику вите јеле.

Момачки дани

Када сам се кобајаги, осамосталио, почео да живим момачки, тј. када сам избјегао из породичног гнијезда, моја прва озбиљна инвестиција у кухињу је био пакет чачкалица. Нека кинеска роба. Хиљаду комада. А сваки упакован у папир. Било је то прије 20 година. Још их има у том пакету. Дакле, инвестиција је била одлична. Али и зуби су били бољи.

Чачкалица у уличној фразеологији

У младости мојој раној, наслушао сам се свакаквих мудрости. Најчешће би старији младићи из комшилука просипали митове и легенде о својим спектакуларним авантурама и страшним подвизима у епским љубавним окршајима са бићима супротног, њежнијег пола.

За вербални ујед осветољубљивих завидника, који нису имали успјеха код истих, за освојену мету, најчешће се користила фраза: „Ма то је она што има ноге као двије чачкалице“.

На уличном санкању током ратних зима у распону сезона: 1991-1995. грнови нису гртали снијег. Наш комшилук је постављен узбрдо. Клизало се и санклао од Новог сокака до Рударске улице. (Данас Карађорђева улица). Руке и ноге пуцале су као чачкалице. Кратко и безбучно, а јауци би се чули све до Змијања.

Сјећам се да је једном приком комшија Дубравко изјавио у по једног врелог августовског поподнева, како би волио да је у том моменту на Кочићевом збору. Па да послије киле јагњетине прилегне у неком шумарку са чачкалицом у устима. Када сам га упитао чему чачкалица, одговрио ми је: „Чуј, па да одморим мозак“.

Дједова чачкалична мануфактура

Мој деда, како је моја покојна бака говорила, никад није имао мира. Могао је да ради и по двадесет сати дневно. Његова радионица, у подруму породичне куће, била му је уточиште од напада панике у оно мало тренутака кад су му руке биле слободне. Кад су га притисле године и пензионерски дани, помало умор и болести, а никако старост, јер деда никад не стари, бивао је све више нервозан. Зиме су тек биле гадне. Поготово оне без струје. Деда је нашао спас тих дана и ноћи у јеловини. Правио је чакијицом, обасјан свјетлошћу свијећа, 100 комада чачкалица дневно.

Вратио му се осмијех на лице, и звиждук на усне. Услиједиле су посјете муштерија. Причуло се да су Ралетове чачкалице уникатне. Ја се кунем и дан данас да је храна коју сам појео уз помоћ дједових чачкалица била најукуснија. Пакосни ће рећи да су то, ипак, биле ратне године. Моја мајка ће рећи да је то зато јер сам тад био ушао у пубертет и да сам јео као ненормалан.

Чачкалица као статусни симбол

Не могу да замислим балканског предузетника, представника било којег нивоа власти који не воли јагњеће или прасеће печење. Чудни су путеви Господњи, али њихов пут је најчешће „Мy way“. Њихови путеви воде у Јабланицу. У Ужице. Сви путеви заједно воде на шпињетак. Али шта вриједи пар килограма печења, ако заборавите да у један од углова усана ставите чачкалицу. Ко ће вам вјеровати да сте, уопште, ишта јели? Узалуд опуштен бураг. Та избочина сприједа може и од макарона да настане.

Али ко ће да вам повјерује за јагњетину? Тај праисконски симбол добростојећег домаћина. Та пуста жеља убогог надничара и пролетера. Та стална мета свих хајдука, разбојника и ускока.

Јањичари са тим немају везе.

Чaчкалица као обредни реквизит

Предјело. Суварци. Жетони чајне кобасице. Она три прозирна комада његушког или требињског пршута на свадбама и годишњицама матуре. Влашићки сир. Маслина (још ако је последња) која бјежи по тањирићу и никад неће капитулирати.

Сланина у шуми. Сланина са и испод планине. Чварак. Мезетлуци уз Врбас или било коју другу ријеку на Балкану. Не знам како је у свијету. Све је то, па и онај бањалучки ћевап са почетка приче, слађе кад се једе мусавом рукицом. Али све то не иде без чачкалице. Она ће увијек затребати. Она ће те чекати. Злу не требало.

Умјесто закључка

Заглавио ми се комад кулена између кеца и двице. Ту доље на тастатури. Лијево. Јесте. Јео сам у редакцији, пишући ове редове. То баш и није културно. Можда ни ова прича није из кулутре. Али је не могу даље да радим док не очистим средство за рад. Гдје сад да нађем чачкалицу?