Главни јунак једног филма

Прошло је већ двије године од рада на документарном филму Живот је маскенбал, о пјеснику Душку Трифуновићу у продукцији Радио–телевизије Републике Српске.

Сјећања су непоуздана. А вријеме које протиче као Сава, претумбава слике и сјеђања. Дрон прелијеће пјесников споменик. Са Черата поглед се губи у равницу, пресјечену моћним Дунавом. У даљину. А Даљине ништа нису до знатижеље пуке, јер све што је моје на овоме свету то је на дохват руке.
Опет сам са колегама у Новом Саду. У Сремским Карловцима. У Сијековцу. У Сарајеву. У Бањалуци.
Разговарам са драгим људима, Дулетовим пријатељима, који са много љубави говоре о њему, у намјери да главни јунак једне књиге, односно филма, буде што вјеродостојнији.

Чика Душко, чика Душко?

Док истражујемо о животима умјетника, гледајући и слушајући њихове интервјуе, читајући њихова дјела, подсвјесно се одвија процес спознаје о томе колико су неки људи били важни у нашим формативним годинама.

Душко Трифуновић, био је неко ко преко тв екрана улази у моју кућу, и чинило ми се да само мени, клипану од 7-8 година, говори доскочице, стихови и открива којекакве идеје.

Ко још из моје генерације није маштао о томе да чика Душко дође баш у његову школу? Он је био први пјесник, писац који није само пука биографија из читанке.

Пјесник – радник

Са лидерским геном, пјесник – радник, за кратко вријеме у Сарајеву постаје гуру читавој генерацији младих, талентованих пјесника, коју назива Судбоносним дјечацима. У то вријеме поезија је била популарна у широким народним масама као никад до тада. Пјесници су били веће звијезде од музичара, који су чекали у реду и кидисали на Душкове стихове, како би се пробили у орбиту славних.

Естрадни пјесник

Већ са 32 године био је антологизован. Био је у школским програмима. Овјенчан важним наградама. Никада није постао академик. Али у Академију се улази послије шесдесетог рођендана, отприлике. Да није било рата, вјероватно би Душко постао академик. А до рата су му замјерали, између осталог, што се слика са Брегом, Вајтом и осталима. Па га назваше естрадним пјесником.

А Душко Трифуновић је, и прије него што је ушао у поље поп и рок музике, био популаран и свима нама знан. Не само пјесник, него књижевни стваралац, културни посленик. Неко ко је добио већи број пјесничких и других награда. Аутор великог броја пјесничких збирки, неколико романа, више филмских и телевизијских сценарија. Значајан телевизијски уредник. Исто тако значајан уредник неких часописа. Некако, као да је та популарност коју је стекао, засметала његовом књижевном угледу. Платио је ту цијену популарности, коју нипошто није тражио, нити је у њој уживао.

Велики пјесник је велики пјесник, не само у својим пјесмама, него у свему што напише и учини у свом животу.

Душко је сваким тренутком свог постојања потврђивао своју пјесничку и умјетничку величину. И о томе свједочи, како његов опус, тако и сјећања оних који су имали те среће да га, макар једном, упознају.

Он је велика и значајна фигура наше културе, којој се треба враћати и чије дјело, изнова, треба вредновати. Или, за почетак, само читати његове стихове.

Пјесник- измаглица

О рату ни ријечи. О изласку из Сарајева, нико ни ријечи. Никакве драме о човјеку, некадашњем симболу Сарајева, који ће овај град напустити нечујно, 1992. године. Пјесник није имао своју страну у рату. Његови читаоци су били на свим странама. А лидерима зараћених страна такав није требао. Међу толиким странама, човјек лако постане и сам себи странац.

Ипак, неколицина пријатеља се побринула да свој животни Tempo secondo, своје друго полувријеме, Дуле, иначе велики љубитељ фудбала, одигра у Новом Саду.

Друге се пјесме чују

Замислите да данас постоји такав образовни или омладински програм на нашим телевизијама? Да се данас појави исти такав човјек као Душко Трифуновић са неоспорном медијском писменошћу, вјештином, талентом, генијем, због превеликог броја емитера и демократизације медија не би био толико популаран, а камоли утицајан. Такав фокус на једног човјека и на један програм данас је немогућ.

Сад тек откључавам његов стих: сидро које лађу чува. Чини ми се да је Душко једно сидро, које људе укрцане у лађу духа, чува од бура, како не би негдје нестали са својим јединим животом. А из буре, одавно, друге се пјесме чују.

Плашим се само да се Дуле нешто не наљути на мене, да Главни јунак једног филма не дође до мене да се жали.

Али не долази. Или га нисмо још прочитали. Иако смо размажена публика, овакви јунаци нису чести. А труди се душа свака да има свог јунака.

Тих неколико мјесеци колико је трајала реализација документарног филма о Душку Трифуновићу, били су моја права привилегија, професионална и приватна. Јер, иначе имам огроман таленат да спајам неугодно са бескорисним. А тек на телевизији, све је тако пролазно.

И сад, напречац завршавам ово писаније и прекидам сјећања, јер журим на свирку. Јер докле пјевам, дотле и постојим. Угураћу у репертоар покоју Дулетову, па онда оне редовне, које вуку бакшиш. Јер, одувијек се на Балкану радило за стан и храну.