Мартин удио

Само је једна српска прича с краја 20. вијека тужнија од сарајевске, коју сам имала несрећу да проживим, а то је она из Книнске Крајине.

Сарајевски Срби су били, па су одједном заборављени – и крај приче. А Крајишници су били, па су у оној епској колони морали да оду, па их нико није хтио, па су их ћушнули на Космет, па су опет морали да оду, само те колоне нису биле тако медијски испраћене, и ту им се губи сваки траг. Не желим да улазим у политичке анализе ко је крив за то што су људи српске националности који су живјели на те двије географско – историјске вјетрометине постали статистичка грешка, након (најблаже речено) погрешних политичних одлука, препуштени сами себи.

Немам довољно ни знања ни алата да се бавим том темом. Моји алати и знања се тичу умјетничких дјела. Оно што дуго тврдим је да ми неопростиво дуго нисмо имали велике романе, филмове, серије и позоришне комаде који се баве тим темама. Написан је понеки роман, снимљено понешто, али ништа што смо заувијек запамтили, ништа што је носило елементе античке трагедије коју ове теме носе у себи већ на први поглед. Сви знамо шта се десило, али нам је потребно довољно снажно умјетничко дјело да то проваримо и нађемо катарзу. А оно се не дешава. Онда се коначно деси један Саша Хајдуковић, који, по идеји Горана Старчевића (који је као беба био у тој језивој колони) сними серију Тврђава.

И Срби забављени Додиком, Вучићем, странцима, рудницима, Трампом, Израелцима, Палестинцима, сиротињом, безнадношћу се сјете: види, постојао је тај Книн и неки Срби у њему. И онда Сања Савић Милосављевић напише роман Мартин удио. Онда тај роман, стидљиво, без промоције, добије вриједне награде. У исто вријеме, у Народном позоришту Републике Српске директорица Дијана Грбић и умјетнички директор Љубиша Савановић траже велику причу која ће на позоришну сцену вратити усуд Крајине. За то вријеме, уз њих је млади режисер Никола Бундало, који се родио након рата, који од свега тога није живио ништа, али је дечко који обећава. И ту је почетна грудвица која ће створити лавину катарзе о којој говори овај текст.

Постоје велике представе у које њихови актери уложе све што могу, али се не деси чаролија. А постоје ријетко и оне у којима се деси. У којима онај одозго поспе прстохват чаробног праха и публика успије да доживи ту дуго чекану катарзу. Ово је таква представа.

Није лако говорити о великим националним темама, а заобићи све уобичајене замке: дневно-политичке пропаганде, патетике, подразумијевања, преглумљивања. Све су то разлози због којих се на таквим темама често догоди брука (сјетимо се, рецимо, серије Немањићи или филма Дара из Јасеновца. Не можемо да се сјетимо. Е, о том причам!).

У представи Мартин удио, све су те очекиване замке спретно заобиђене.

Прво, Сања Савић Милосављевић је написала диван роман, који с дивном мјером хумора и патоса и широким временским и просторним захватом (од послије Другог свјетског рата до данас, од Крајине, преко Пала, до Београда, па на крају и Загреба) дискретним средствима прича епску причу о три генерације. А како је Сања театролог, умјела је да властити роман преради у драму. Па је онда мали Бундало (онај што се родио након рата), заједно с Гораном Старчевићем (оном бебом из колоне) тај текст дорадио. И ту је негдје кренула чаролија.

Свако од људи који су се уградили у ту представу, а списак је импозантан, се сјетио своје прошлости, прошлости своје мајке, оца, баке, предака страдалих у Јасеновцу, оних из колона, оних расељених, заборављених, о којима се готово више не говори ни на славама, и покушао да им се, једном позоришном представом – одужи.

Да, никако да кажем о чему се ради у представи. Укратко, раади се о животу и прикљученијима једне мале, обичне жене из крајишког села, и свим трагедијама које носи живот скоро сваке мале жене која је имала несрећу да се роди у крајишком селу негдје око Другог свјетског рата. Та жена се овдје зове Марта и са животом се носи (мање више као и сви ми, без икаквог знања) како мора. Ту жену у представи игра Наташа Перић, са великим знањем, великим талентом и великим срцем на сцени. Кројачица, чији звук сингерице на ножни погон представља звучни лајтмотив представе,  а покушај да ушије ту стварност која јој се распада пред очима, визуелни, Марта је симбол жене с ових простора. Трагична хероина, коначно спакована у жену од крви и меса на нашој сцени. Толико локална а толико општа, да се у таквој Марти може намирисати и ирска сељанка и азијска домаћица и афричка шнајдерица. Мужа јој Рајка, сеоског момчића с физичким хендикепом у ногама и психичким у виду одсутног оца (четника, који је након рата побјегао у Енглеску из које шаље пакете с модерним џемперима али не и љубав и подршку), одиграо је маестрални – ко би други него Јово Максић, гост из Београда.

Ријетко се гостујући глумци уклопе у неки ансамбл. Обично штрче, добијају више редитељске пажње, глуме звијезде и најчешће, руку на срце, покваре представу. Е, за разлику од тога, Максић се чинио као да је каријеру провео на сцени НПРС до те мјере да сам, гледајући га, помислила како би и за њега и за наш ансамбл било природно и добро да просто остави све и досели се у Бањалуку. Њих двоје у главним улогама су као испали из античке трагедије. Тачни, осебујни, велики а скромни, без потребе да завладају сценом, посвећени групној игри и тиме још већи.

О сваком глумцу ове представе би се могло писати, нажалост, пажња читалаца и јавни простор одавно нису благонаклони према тој врсти текстова, па ћу устати и рећи Николина Фригановић и Александар Стојковић. Николина као стара, сеоска усједилица, укисељена од тешког живота, самопоништена зарад породице (и због тога тешка и груба) и Стојковић као возач аутобуса,  сарајевски приградски фићфирић, сналажљиво спадало у ком има неугасла искра душе су, чини ми се, блистали трун више од осталих. А није били лако блистати више од Наташе Иванчевић, Смиљане Маринковић, Миљке Брђанин и читаве плејаде младих глумаца, новог појачања Народног позоришта, који ове сезоне показују да су стасали за велике улоге.

Село приказано у представи није романтизовано, нимало пасторално, тек хуморни отклон који ауторска екипа пажљиво његује га чини примамљивим за гледаоца. Изузетна динамика представе (која за два и по сата трајања не пада ни на тренутак!), маестрално коришћење симболичких детаља, црне мараме која се сели с главе на главу, плетеница на коси дјевојчице, регистарских таблица, пјеснички набијених, а опет живих и непретенциозних реплика, сјајног кретања глумаца на сцени, говора тијела, ефектне музике, подсјећају на ране радове Кокана Младеновића и скрећу пажњу на Бундала, који, иако млад, барата занатом као ријетко ко. Након одгледаних неколико режија младог Вељка Мићуновића сам помислила да је то тај млади редитељ који ће бити централна фигура српске драме наредних деценија. Сад му мирне душе придружујем име Николе Бундала и крајње себично и локалпатриотски се радујем што је наш, Бањалучанин, који и хоће и може да се да у властитој средини. Ако је могао овако да режира ово, он може све, само га треба пустити.

Признајем, дивим се храбрости Грбићке и Савановића. Ја се не бих усудила да тако младом човјеку повјерим режију овакве епске саге. И погријешила бих, грдно бих погријешила. Бундало, тихи, скромни, паметни клинац је ову режију посветио својој мами. Не морамо знати одакле је тачно, али, чим се такве ствари чују, јасно је, прича је лична (а ријетки су међу нама они којима ова прича није лична, уколико их уопште има) и режисер отплаћује дух прецима. И одлично то ради.

 

Што се визуелног идентитета тиче, на сцени се налази само један велики аутобус (ох, ти српски симболички аутобуси, сигурна сам да ће једног дана неко о њима написати добар докторат), који по потреби мијења регистарске таблице, смјер кретања и који је велика метафора оног о чему представа говори: о кући (што би пјесник рекао) насред друма и њеним становницима који те своје животиће носе на плећима јер морају и јер немају баш могућност избора (о каквој нам трубе савремени гуруи и лајфкоучеви), просто јер су рођени ту с читавом том језивом историјом (и географијом) на костима.

Гледала сам више десетина представа за које је сценографију радила Драгана Пурковић Мацан, биле су одличне, добијала је за њих гомиле награда, али ово је за дубоки наклон. За разлику од Бундала, који овакве теме зна само из породичног наслијеђа,  Драгана Мацан их је проживјела лично, кроз избјеглиштво у последњем рату. И чини ми се да сад може мирно да настави даље, дуг је отплаћен. Слично је и с одличним костимом Иване Ристић и музиком Петра Топаловића.

Непријатно ми је што не помињем све људе који су се уградили у ову представу. Јер заслужују.

Не хвалим често позоришне представе, нарочито не овако јавно. Али, за скоро 30 година редовног праћења свега што ради Народно позориште Републике Српске, никад ме ништа није оволико дотакло. Умјесто било каквог закључка ћу само рећи: идите у позориште, погледајте Мартин удио. Плакаћете (синоћ је било занимљиво угледати сва та уплакана лица и све те црвене дланове публике након стојећих овација). И неће вам бити жао због тога.

 

Браво за Народно позориште!