Да ли нам је потребна култура?

То је прво питање које морамо на овом мјесту и сада поставити. И то није питање које постављамо само људима који се баве неком културном дјелатношћу, људима који су, на овај или онај начин, конзументи културних садржаја, већ напросто свима. Ако је намијењена само за уски круг људи, онда култура свакако губи своју сврху. Но, шта је њена снага и колико може направити?

Овај текст писан је у вријеме када се у свијету у коме живимо води неколико великих ратних сукоба, када је економска ситуација у друштву углавном неизвјесна и када се ствари одвијају вртоглавом брзином. Некада, чак и толико брзо да не можемо све да их испратимо. Глобалне климатске промјене, глобалне интернет мреже, миграције, развој ових или оних агенди, политичке турбуленције, све то утиче на оно што јесте савремена култура. А култура је данас, без имало претјеривања можемо рећи – у прилично јадном стању. Углавном, можемо причати о ономе што се популарно назива „индустрија забаве“, а као и свака индустрија и ова мора да прати савремене токове, тако да се у тој сулудој трци производи огромна количина садржаја. Нешто од тога је свакако квалитетно и вриједно пажње, али у већини случајева ради се само о производњи садржаја, прате се трендови до крајње исцрпљености идеја, а онда се изнова и изнова рециклирају. Но, то је јако битан сегмент ове наше приче: као и у свему, тако и индустрији забаве долази до засићења – сва нова технолошка достигнућа, мноштво интернет платформи, све оно што обичном човјеку олакшава приступ тој индустрији забаве, од свега тога смо се већ помало заситили. И све је то лагано на умору. Живимо у ери у којој свако (привидно) има право на своје мишљење и има право да га јавно износи, врло брзо ће нам постати јасно да у таквом свијету за наше мишљење заправо никог и није брига, а да је тај привид наводне демократије и простор слободе који су нам пружиле друштвене мреже такав какав јесте – виртуелан. Да ли је онда одговор на то свеопште засићење управо – култура? И наравно, не постоји прави одговор на ово питање, можемо се само надати да је позитиван.

Но, вратимо се на почетак, није потребно ствари дизати на глобални ниво. Зашто би једном просјечном човјеку уопште требала култура? А под „просјечним“ можемо рећи да говоримо о особи која ради осам до десет сати сваки дан или се школује, дакле неком ко након свог радног времена само жели да се одмори. Причамо о људима који раде за просјечну плату, који углавном отплаћују неке кредите и који се боре да преживе са свим својим обавезама и дуговима. И они су једини циљ који треба да имамо, они су управо та група којој треба да се обраћамо. То су људи којима требамо приближити културне садржаје, указати и показати на неке ствари, барем покушати.

Но, и даље нисмо одговорили на питање да ли нам је потребна култура? Да ли у свијету у коме се непрестано боримо да преживимо, суочени са свим изазовима које савремено друштво ставља пред нас, треба уопште да се бавимо културом? Па у одговор уопште не би требало сумњати. Ако останемо без културе постајемо само двоножне животиње, готово сам сигуран да и наш капацитет мозга слаби, губимо свијест о себи и о другом. Ако ћемо да живимо у свијету зомбија, да то и сами постанемо, схватајући да нас то води у сигурну пропаст, личну и колективну, у реду, избор је наш. Заправо, сигуран сам да смо слободни једино тамо гдје је наша свијест развијена. Без те свијести нисмо ништа друго до робови.