Интернет наш насушни
Протеклих година интернет вриједно ради на глобалном заглупљивању. И слободно се може рећи да посао цвјета. Још од срећних времена корона вируса, када су примат на разним друштвеним мрежама преузели којекави теоретичари завјера, са свим могућим и немогућим тврдњама, било је за очекивати у какву кашу ће се све претворити. Свакако да није све почело баш тада, баш са њима, почело је много раније, али нећемо се овдје бавити историјом интернета, већ тренутком садашњим. А у тренутку садашњем мислим да не постоји ниједно мјесто, од продавнице, апотеке, градског превоза, аутобуских стајалишта, а да не примијетите бар једну особу која досљедно и упорно пребира по екрану свог мобитела. То је, може се слободно тако рећи, постало нормална појава. Мислим, свакако није нормално када млада мајка гура колица са бебом испред себе, таман креће да прелази улицу на семафору и буљи у мобител, то је већ забрињавајућа ситуација, али аутор ових редова је лично свједочио оваквом догађају. И то два пута. Са двије различите маме и двије различите бебе. Не желим ни да помислим шта би се, не дај Боже, десило да је у том тренутку наишао некакав непажљиви возач који би возио сулудо брзо. Како се догодило да нас је интернет толико опсјео? Не знам, искрено, за одговор на ово питање су потребне озбиљне социолошке студије, није моје да се бавим тиме, али хајде да се позабавимо критиком оног што нам је свим доступно: садржајем који нам се нуди.
Теоретичари завјера, ма како били суманути у својим тврдњама и колико год чак били и забавни, ако мислите да је било шта у томе забавно, они су, заправо, тек почетак. Ваше право да вјерујете како свијетом влада нација рептила која је, из неког разлога, невидљива људском оку, нико вам не може ускратити. Но, постоји мноштво оног што се популарно назива „content“, што парадоксално значи – садржај, а управо је ствар у томе да ту нема никаквог садржаја. Рецимо, тип сједи и једе. У неком ресторану, кући, било гдје, али сједи и једе. Можда ту и тамо коментарише какав је укус јела испред њега, каква је текстура или мирис, шта знам, а можда само мљацка гласно. И нема у томе никаквог фетиша, ничег настраног, просто, ради оно што милијарде људи свакодневно ради у својим домовима, без неке претјеране потребе да укључе камеру и то забиљеже. Такви људи имају и по неколико стотина хиљада пратилаца на друштвеним мрежама. Логично је да се морамо запитати: шта има уопште привлачно или занимљиво у томе да неколико стотина хиљада људи одваја одређен период свог времена и посматра неког лика како једе? Поновићу: само сједи и једе, не припрема јело, не упознаје вас са процесом рада око настанка одређене врсте хране, не упознаје вас са некаквим историјатом, нити нутритивним вриједностима, ништа од тога.
А онда рецимо, имате оно што се назива – „реакција“ – то обично значи да неки лик гледа већ готов садржај неког другог, ко се, колико толико помучио да тај садржај припреми, дакле, сједи и гледа само, снима себе док гледа, понекад направи неку гримасу или нешто промрмља, неко чак ни толико. И исти такви ликови су изузетно популарни. Исто тако имају стотине хиљада пратилаца, да не кажемо – обожавалаца. Треба ли уопште рећи да људи који виртуозно свирају гитару или (не дај Боже) виолину, немају ни приближно толико пратилаца ни прегледа. Људи који заиста улажу напор и труд да вам покажу нешто занимљиво.
Но, ово све што сам набројао је потпуно безазлено. Тип који једе или тип који буљи у видео неког другог лика и клима главом, не могу направити никакву озбиљну штету. Сви смо већ чули за разне изазове у које се клинци упуштају захваљујући „тик току“, а многи од тих изазова нису нимало безопасни, неки су чак и опасни по живот. Осим тога, много је и оних који снимају намјерно насилан садржај; не мислим сад насилан у смислу да неког претуку (иако, по мрачним беспућима интернета има и тога), већ праве поприлично неумјесне шале на рачун других, неке од њих се сигурно опасно налазе на ивици закона. А и не треба причати како многи инфлуенсери (како се то данас популарно назива) имају ставове који су искључиво и само њихови, дакле, имају они право на своје мишљење, то свакако, али улазимо у опасну зону када они своје мишљење, које често ни са чим није поткријепљено, почињу наметати другима, нарочито дјеци, која су најосјетљивија. Сва та весела каша стоји у вашем мобителу, сваки дан је свуда са собом носите у џепу и довољан је дјелић секунде да јој без проблема приступите.
Како је то интернет оволико почео утицати на нашу свијест?
Свакако, почело је сигурно као веома корисна ствар – сада имамо неупоредиво бржи приступ информацијама, нема никакве потребе за штампаним новинама, јер информације на интернету добијате у реалном времену. Опет, уз сво дужно поштовање, одлично је питање и зашто вам уопште треба толики приступ информацијама, чак и кад нам је сасвим јасно да не можемо све испратити. Интернет, дакле, ради, по принципу сличном сваком наркотику: непрестано нуди још. То је бескрајан низ, дакле, ако бисте одлучили да прегледате све што вам се нуди, врло брзо бисте схватили да је то апсолутно немогуће. Постоји ту једноставно рјешење, наравно: одаберете само оно што вам је тренутно корисно и што вам у том тренутку заиста треба. Но, кад би свијет функционисао по том принципу, горе помињани, опскурни ликови, уопште не би ни постојали. Сама чињеница да постоји толика гомила тога, већ јасно показује да ствари не раде тако, већ да је управо сâм интернет искористио принцип незаситости његових конзумената.
Но, и даље се на бавимо свим оним мрачним странама: јасно вам је да приступ интернету имају сви могући педофили и перверзњаци разних врста, све могуће и немогуће врсте превараната којима је једини циљ да извуку личну корист тако што вама нанесу штету. И даље смо на оној безазленој површини, али полако схватамо да никад празнија није била. Интернет постоји у међудјеловању: нуди оно што се тражи – дакле, у цијелом данашњем човјечанству изгледа преовлађује потреба да се не мисли својом главом, да се даје пажња потпуно неважним и неталентованим ликовима, да се „конзумира“ једино оно што је глупље. И могли би овај феномен повезати са тим да су нам стварни животи неиспуњени па утјеху тражимо у сајбер свијету, поготово јер велики број корисника интернета потиче управо из богатијих и стабилнијих друштава и уређења, као што, прилично површно, можемо и објаснити нечију потребу да се дрогира, но шта заиста стоји иза ове масовне хипнозе глупошћу? Небројени „алати“ који нам се нуде само нам све више олакшавају, то јест – све више нас заглупљују, више не морамо памтити информације, не морамо савлађивати неко знање кад знање стоји ту, у нашем џепу. Не смијем ни помислити шта се деси кад негдје дође до пада система и кад неко вријеме корисници остану без приступа. Површност је постала страшна.
Слика будућности у том свјетлу није нимало обећавајућа; оно што нам слиједи су генерације зомбија затрованих најодвратнијим могућим варијантама безидејности. Иако ни старији нису нимало имуни, напротив, али клинци данас буквално живе на интернету. Е сад, поставља се питање – шта је онда рјешење у свему томе? Било какве репресивне мјере могу само погоршати ствар, то јест од једног зла се може направити горе. Као и увијек, не постоји ништа друго осим подизања свијести код сваког појединца. И знам да то звучи толико сложено и недефинисано као што су иначе овакви појмови: могу значити све и ништа. Но, једноставно је, почнимо од малих ствари: кад вам сљедећи пут на екрану мобитела „искочи“ видео клип у коме неки тип сједи и једе – немојте га гледати. И то је то. Малим корацима, престати придавати пажњу небитним стварима. Они постоје само док имају нашу пажњу, хране се нашим временом. А треба да схватимо једно: наше вријеме је страшно ограничено. Требало би два пута да размислимо коме ћемо га поклонити.
