Кристиан Новак: Важно је знати да међу нама имамо самозатајне јунаке пуне људскости

Кристиан Новак је писац који се без проблема може назвати регионалном књижевном звијездом. Иако је, можда, у свијету књижевности незахвално употребљавати овај израз – слободно се може рећи да је он писац чије се књиге врло радо читају на просторима цијеле бивше Југославије.

И то не би било толико чудно, да Новак у својим романима не користи кајкавски дијалекат и не бави се простором познатим као Међимурје. Он је савршен доказ тезе да за универзалне теме није битно постављати ствари на сцене великих свјетских метропола. Јер локално и лично постаје универзално када је врхунски написано.

• Како памтиш своје одрастање у Међимурју?

У односу на ово гдје сада живим, пуно зеленије, више мириса и пуно више времена. Мирише трава, мирише парадајз док га загребеш по кожи, мирише трули пањ, мирише киша, мирише ријека. Не знам јесам ли остарио, али у Загребу ми сада све мирише слично. Јасно ти је, ја бих се вратио, кад ми клинци нарасту. Кад одем тамо, као да сам прошао кроз црвоточину у неки свијет гдје вријеме спорије пролази. Одем по шпецерај, обавим још нешто, попијем каву с пријатељем, прође 45 минута. У Загребу је то цијело пријеподне. И сјећам се неке основне пристојности и топлине међу људима, то ми и дан данас фали у Загребу, иако у њему живим сада већ већину живота и волим тај град.

• Прије него што си закорачио у свијет књижевности, имао си иза себе успјешну спортску каријеру. Шта те привукло каратеу?

Не би вјеровао, али чињеница да у каратеу нема лопте. У мом селу није било пуно избора. Сваки клинац који је држао до себе и желио нешто направити у животу, играо је у НК Полет Св. Мартин на Мури. Ја још увијек навијам за тај клуб, ал никад нисам заиграо за њега. Ја и лопта – лоша комбинација. Осим ногомета, појавио се и карате и ту сам се некако пронашао. Свиђала ми се структурираност, хијерархија, голема је то количина знања. И, за бојажљиво дијете какво сам био, идеално за стјецање самопоуздања. Кад смо дошли у пети разред, дочекало нас је пар ових који су падали разреде. Замисли, иде у пети разред, а већ мутирао, брчићи, длаке под пазухом. Тај кад ти залијепи флиску, одзвања још сатима у глави. Па је требало узвратити. А након тога, негдје у средњој школи, кренула натјецања, па наступи за репрезентацију, путовања. За дијете са села је то као прозор у свијет. И да, напосљетку, прилика да се оствариш, што зна пријећи и границе здравог особног развоја. Али тако је то у врхунском спорту. Освојиш нешто, па тражиш нови и нови фикс.

• Како и када си осјетио први позив на писање?

Прије порива на писање био је порив за приповиједањем. Цртао сам стрипове с неким својим ликовима, смишљао наставке или prequele филмова који су ми били добри, ја сам за Топ Ган давно имао идеју за наставак, Побјешњели Макс је такођер у мојој глави живио даље у неким другим причама, Немечек је у мојој варијанти Јунака Павлове улице боље завршио и тако то. Моја старија сестра је ту била доста важна. Није било пуно књига по кући, па ми их је редовито поклањала за рођендане и Божиће, а и причала ми о књигама које су њој биле важне. У основној школи, међутим, ништа није указивало на то да ћу се некад бавити писањем, лоше сам писао саставке. У средњој школи ме дохватио један сјајан професор језика и књижевности и ту је кренуло. Тај је одгојио генерације људи који пишу и читају. Пренио је на нас увјерење да је бавити се писаном ријечи важно и вриједно. И читао нам је наглас њему важне текстове. Сви причамо о томе како је важно читати малој дјеци, али ево, чини се да и кад смо већи, волимо да нам се чита.

“Чрна мати” настала је из кајања што сам у неколико наврата у свом дјетињству био на страни злостављача.

• „Чрна мати земла“ био је храбар потез у књижевном свијету, али без храбрости нема ни успјеха. Како је текао рад на роману и како си доживио његову перцепцију?

Имао сам прије “Чрне мати” нешто мало објављеног, чак и један роман, али ништа што бих из данашње перспективе назвао озбиљним, нити што би ми могло дати подстрека да се озбиљно позабавим писањем. С “Чрном мати” је почело кад сам радио на докторату. Био сам на Freie Universität у Берлину пар мјесеци тим послом, доста времена проводио сам са собом, па почео писати дневник и ту су се отвориле неке ствари. Сјећања, а боме и фабрицирана сјећања. Цијела је та прича настала у замисли, у суочавању с питањем зашто лажем. Односно, да мало ублажим, зашто понекад приказујем ствари из своје прошлости друкчије него су се заиста догодиле. И други плексус, повезан с овим, “Чрна мати” настала је из кајања што сам у неколико наврата у свом дјетињству био на страни злостављача. Да, био сам и на овој другој страни, као вјеројатно већина дјеце свугдје у свијету. Мало други газе тебе, мало ти газиш друге. Ало, ето, сјећање на неког тко се баш никако није могао бранити остаје уз мене, па, вјеројатно до краја живота. Можда је тај текст између осталог и начин да кажем да ми је жао што нисам био боље људско биће.

• Након тога је дошао „Циганин, али најљепши“, велики регионални хит. И с њим је већ било сасвим јасно да си један од оних писаца који се храбро суочава са тешким темама. Осим тога, јако си темељит у истраживању грађе за роман. Реци нам нешто о настанку тог романа.

Ту је некако дошло до оног питања – океј, а јеси ли у стању писати о нечему изван свог властитог искуства? Односно, јеси у стању писати о некоме чија се позадина потпуно разликује од твоје? Не бих рекао да сам си одговорио на то питање. На крају испада да је у сваком од тих ликова дио нечега што сам доживио или што ме дотакло у неком трену. Циганин је вјеројатно најзахтјевнији ментални пројект којег сам се икад прихватио. Четири наративне линије, већином из првог лица, тема у којој сам се сто пута могао оклизнути и пасти у клишеј, вјеројатно и јесам који пут. Па онда још чињеница да кренеш писати и схватиш да знаш врло мало о свијету који приказујеш, па си признаш да мораш истраживати, да би то било увјерљиво. Ал добро, тада сам си некако признао да код мене нема брзог писања. Има генијалаца који испишу своје у неколико мјесеци и буде добро. Мени требају године.

• У основи твог најновијег романа „Случај властите погибељи“ је истинита прича. Шта те је привукло томе?

На то питање не могу дати бољи одговор од – ваљда сам препознао нешто своје у туђем искуству. Постоји разлог зашто сватко од нас селектира подражаје који су му важни, а одбацује оне који му не значе ништа. Мене је привукла судбина једне потпуно обичне, нормалне обитељи, у којој је вриједио мото да само требаш часно радити свој посао и добро ће ти бити у животу. А онда најмлађи члан обитељи страда управо због тога. Како проклето тужно! Углавном, кажем, мало је тога ту свјесно, синапсе окидају кад окидају, подсвијест се покрене и почне слати слике и симболе, можемо ми сад накнадно рационализирати зашто ме опсједала управо та прича, а не тисуће других за које сам чуо, па кроз једно ухо унутра, кроз друго ван.

Осјетио сам да имам довољно јаку позицију као, хајмо рећи јавна особа, да могу проговорити о тим стварима, па преживјети и неку кампању јавног блаћења. Само да не наштетим онима којима сам текстом хтио одати почаст.

• Како је текао процес настајања романа?

Прво неколико година нисам ни знао да је процес почео. Односно, пуно сам читао о свему везаном за тај случај, разговарао с људима, својим пријатељима и познаницима, чак и студентима. Али није ми падало на памет до негдје прије короне да бих то могао писати. Има ваљда тај неки глас разума који нас спрјечава да направимо глупост. Стварно нисам то намјеравао радити, чак сам и на Министарство пријавио једну потпуно другу причу. Па схватио да нећу ништа паметно моћи написати ако не напишем прво причу о томе. Дакле, џабе глас разума, тјешио сам се у почетку да могу увијек напосљетку то не објавити, јер неки судионици догађаја су још живи, играш се с ватром. Али онда с временом све сједа на своје мјесто, схватиш да је и важније него си мислио на почетку и то је то. И да, занимљиво, прво сам кренуо с причом о млађем брату, који је страдао. Па схватио да је ту једноставно превише непознаница и да ме непрестано вуче према причи старијег брата, који је остао жив, између двије ватре, у немогућој ситуацији, па успио пронаћи неку нову разину људскости.

Дотакао си се озбиљних и тешких тема. Да ли си осјећао страх и какве су твоје моралне дилеме биле током писања?

Да, у првом реду ми је било важно да ни на који начин не нанесем штету живим члановима те обитељи. Друго ме ништа није превише забрињавало. Осјетио сам да имам довољно јаку позицију као, хајмо рећи јавна особа, да могу проговорити о тим стварима, па преживјети и неку кампању јавног блаћења. Само да не наштетим онима којима сам текстом хтио одати почаст.

Роман је такође храбро, рекао бих, писан различитим стиловима. Један дио тече нормалним приповиједним тоном, а други је писан као сценарио. Шта те је навело на овакав потез?

Прву верзију сам писао у трећем лицу, па ускоро пребацио на прво лице, као што сам радио у “Циганину” и то је половично функционирало. Перспектива Профе се ту јако фино отворила и било ми ју је доста лако писати. Она је артикулирана, склона рефлексији, духовита и врцкава, баш сам је заволио, скупа са свим фелерима које има. А перспектива Марлија ми је била дијаметрално супротна, једноставно ми је била преслаба у односу на њу. Он је као лик већину времена реактиван, до самог краја није у дотицају са сржи свог проблема и замршеним обитељским односима. Неко вријеме сам трагао за модусом који ће функционирати и пронашао га у сценарију. Само штури описи контекста и сва снага потиснуте емоције у репликама. А можда сам си тако желио мало наплатити двије године рада на сценарију по којем се никада неће снимити филм.

• Како си задовољан перцепцијом романа?

Било је 99 лоших могућих судбина тог романа и једна добра. Остварила се та добра и мислим да је сватко заслужио једном у животу бити овакав срећковић као што сам ја био са “Случајем”. Немаш пет шанси за испричати неку причу. Имаш једну једину и ако то не упали, пиши кући пропало. Важно ми је да је прошло добро. Наравно, због себе самог, али прије свега због те обитељи и због друштва у цјелини. Важно је знати да имамо самозатајне јунаке пуне људскости међу нама.

• Нећу те питати за даље планове у књижевности, већ просто људско питање: шта тренутно радиш и како стигнеш да обавиш све обавезе?

Чини ми се да не стижем ништа како треба веће неко дуље вријеме. Закачила ме једна административна дужност на факсу и отприлике је толико грозно колико сам си замишљао да ће бити. Пишем неке знанствене чланке, то ми је лијепо, волим копати по текстовима из 19. стољећа. Неки су задивљујуће актуални и дан данас. Спремам се на море и то волим. И покушавам се ријешити перути, нека ми се јаве сви који имају какав чаробни приправак. Већином сам у црном,срамота ме, људи, помагајте.

 

Разговарао Стево Грабовац