МУХАРЕМ БАЗДУЉ: ЛИМЕНИ ЛИЈЕС ЗА ЗАИМОВИЋ ЗЕЈНУ

Много се већ тога рекло о томе како је рат и распад бивше Југославије утицао на наше животе. Да парафразирам једног писца који је парафразирао другог: наши животи се дијеле на оне прије рата и на оне послије рата. И како год то звучало, постоји генерално мишљење да су ове теме оптерећујуће, вјероватно због тога што се и тридесетак година након ратних сукоба и даље чује иста реторика, и даље смо „бомбардовани“ истим причама са свих страна. А влада увјерење да би књижевност требала бити изнад тога, барем у неким круговима, што је свакако погрешно, јер тек сада изгледа да је књижевна сцена „сазрела“ за истинска, дубока сагледавања ратних траума и посљедица рата.

Роман Мухарема Баздуља „Лимени лијес за Заимовић Зејну“ рату прилази на један други начин, што би рекли – „изокола“. Овдје рат и није толико „присутан“ ако се то тако може рећи, то јест, више га сагледавамо кроз неке аспекте оног „што рат није“, па је тако овај роман уједно и једна фина реконструкција свијета из прошлости у којој смо живјели док наши „други животи“ нису започели. Прича је то о односима који су се градили и развијали све док неком није пало на памет да их уништи.

Баздуљ је искусан писац и са лакоћом читаоца увлачи у причу већ од прве реченице. Иако све почиње као једна мигрантска прича, прича „нашег човјека на терену“ који је, притиснут ратним дешавањима који су уништавали све пред собом, спас одлучио да потражи „преко гране“, у далекој Канади, и сада се бави реминисценцијама на своју ближу и даљу прошлост, кроз сам ток романа полако схватамо да ово није само „још једна трагична исповијест јунака који је изгубио дом и отаџбину“, већ Баздуљ полако и свјесно пребацује тежиште са свог приповједача на много шири аспект. Заправо је приповједач, иако свеприсутан у књизи, иако то јесте његова прича, много присутнији у животима других и говори о другима. Тако да имамо причу о животу у предратној Зеници, о комшијским односима, пријатељствима и узајамним односима која, ипак, бјежи од оне уобичајене флоскуле – „како смо некад добро живјели“. Напротив, животе јунака ове књиге погађају трагедије које немају везе са ратом, које су њихове личне, али самим тим ништа мање од општих, историјских.

И ако бих покушао да издвојим једну слику која то некако најјасније потврђује, свакако бих се сјетио Баздуљеве убитачне реченице, болне и истините истовремено:

 „Наслови новина на киосцима преносили су вијести о ратним ужасима, а ја сам мислио на то како је живот и без рата довољно ужасан и да некад рат, ако ништа друго, добро дође да то сакрије.“

Кроз трагичну судбину Зеине Заимовић ми пратимо ту упоредну, рекао бих „малу“ причу, али то би можда могло звучати понижавајуће, јер нема ни говора о некаквој „малој“ причи, док се на већ сулудој историјској сцени дешавају догађаји који заувијек мијењају наше животе. Зеина, са својом судбином, остаје запечаћена у том времену, далеком и нестварном, сада кад се гледа са ове дистанце, као једна од оних великих, трагичних јунакиња које су већ својим постојањем на овом свијету надишле свијет. Да се тако изразим, иако ове ријечи звуче помало препотентно. Но, да објасним: сваком човјеку његова је трагедија највећа, самим тим јер је доживљава лично, јер је његова, он је проживљава сам, али то не значи да је ослобођен саосјећања и то никако не значи да није способан разумјети и прихватити туђу или глобалну трагедију. А писци, баш попут Баздуља у овом роману, проналазе дубоке истинске и личне приче, насупрот великих прича… Прави писци, додао бих. Јер ако се фокусирамо на једну велику историјску епоху, пријети нам опасност да упаднемо у баналност или да напишемо памфлет. У Баздуљевом роману је све то зналачки избјегнуто.

Морам рећи и то да је роман писан тоном, да тако кажемо – „личног обраћања“ – тако да изгледа да се наратор обраћа директно читаоцу, тако да је књига и нека врста дијалога у коме сте ви, у улози читаоца, уједно и саговорник. Приповједачки разноврсан, ослобођен херметичности, овај роман је написан прилично једноставним, сведеним стилом, тако да спада у ону категорију књига које су и за страствене сладокусце, али и за читаоце са малим читалачким искуством. И роман посједује ону фину ноту ироније, цинизма и коментара који му, без имало претјеривања, даје тон забавног романа, и поред озбиљних тема којима се бави у својој сржи.

 

За читање препоручио Стево Грабовац