Не, не! Умјетност може промијенити свијет!

Неријетко се у нашој културној јавности, а под „нашом“ мислим на културни простор језика који различито називамо и једнако разумијемо, може чути тврдња, некада и узвик: „Умјетност не може промијенити свијет!“ Обично је можемо чути баш од умјетника, и то када разговарају са новинарима поводом актуелне продукције умјетничког дјела, поготово ако се то дјело бави неким друштвеним питањем. Том се тврдњом, по правилу, почиње или завршава образлагање неке од варијација тезе да друштво има своје властите законитости и токове на које умјетници и умјетничко дјело немају утицај, свакако не одлучујући. То говоре као да је могуће створити умјетност ван друштвеног контекста.

Руку на срце, постоје умјетници који се труде изоловати од сваког утицаја, идући толико далеко да умишљају како су њихови лични свјетови и чисте фантазије нешто што постоји само по себи и за себе. Све то се увија у плашт тобожње мудрости којом се, експлицитно или између редова, став да умјетност може промијенити свијет одбацује као инфантилно наиван. Образлаже се, у првом реду, увјеравањем да је умјетност ту да указује на проблеме, а не на рјешења, јер би указивањем на рјешења одступила од умјетности и приближила се баналности. На крају крајева, ако би та рјешења неким чудом била успјешно примијењена, опет би то био тек један партикуларни проблем – не мијења се цјелина, а поготово се не мијења суштина свијета.

Постоје и „али“ варијације, попут оних да умјетност не може промијенити свијет, али, рецимо, може промијенити свијет појединца. Но, није ли то управо мијењање свијета? Ламентира се над безнадежном ситуацијом у којој они који заиста имају моћ не маре за умјетност, а они који маре немају моћ. Повлаче се паралеле с временима у којима је настао неки класик, у циљу конструкције тезе да се ништа није промијенило. Истиче се да је дјело вриједно јер је и након толико времена указивања на неки проблем и даље актуелно. Из „актуелности“ некритички се извлачи закључак да се ништа није промијенило, и ето нас опет на корак од тврдње да умјетност, па чак и она велика, канонска, не може промијенити свијет. Занемарују се паралеле везане за економске системе, односно да су слични или исти економски односи изазвали сличне или исте проблеме, само у другом времену. Код нас је Кочић та парадигма.

Можда је згодно кренути од питања: шта се заиста очекује од умјетности? Да ли су мистификације толико добиле на обиму и тежини да јој се приписују својства која има тек војна сила? Кист и боје могу промијенити једну зграду, али свакако не на начин на који то може булдожер. Важи и обрнуто.

Можда је сва та малодушност одјек антагонизма према ономе што се назива „ангажована умјетност“ и умјетнички активизам? Ти су појмови код наше шире публике увелико компромитовани праксама умјетника блиских невладиним организацијама, заснованим на банализацији и ниским умјетничким дометима, углавном осмишљеним на инстант радионицама. Циљ тих пракси, чини се, никада није ни био, нити јесте неки висок умјетнички ниво, а поготово не промјена система. У коначници и дугорочно, тенденција руковођења својим материјалним интересима преовладава, а интерес невладиних организација није систем у којем ће бити непотребне. Њихова примарна, ако не и једина улога, јесте генерисање потенцијала за притисак, прије свега на власт, док је све остало декор.

Револуционарне тежње у умјетности и друштву уопште обликовале су историју 19. и 20. вијека и значајно су утицале на умјетничко стваралаштво све до данашњих дана. Сви ти напори да се сруше институције умјетности система у суштини су напад на систем, пракса промјене свијета.

То, наравно, не значи да не постоји аутентична друштвена, а онда и умјетничка тежња да се промијене друштвени услови у којима умјетност егзистира и функционише кроз критику доминантног или владајућег умјетничког, односно друштвеног система. Ставови о умјетности неријетко се ломе око тога да ли умјетност може да функционише као друштвено активна. Не ради се само о томе што умјетнички активисти критикују умјетнички или друштвени систем, него и о намјери да промијене друштво у којем се њихова умјетност остварује. Када се подвуку све могуће линије, рачун се своди на то какве ефекте има урушавање државе благостања и како се они могу промијенити самостално или у продукцијском савезништву са заинтересованим формалним или неформалним групама, односно организацијама. Умјетнички активисти желе да свијет учине бољим мјестом, али не и да престану бити умјетници. Чак и ако се баве само симптомима, површином друштвених аномалија, опет имају потенцијал да подстакну друштвене промјене, а поготово ако се баве изворима проблема.

Револуционарне тежње у умјетности и друштву уопште обликовале су историју 19. и 20. вијека и значајно су утицале на умјетничко стваралаштво све до данашњих дана. Сви ти напори да се сруше институције умјетности система у суштини су напад на систем, пракса промјене свијета. Авангардна тежња ка револуцији брисањем граница изњедрила је нове умјетничке праксе и феномене попут перформанса, акција, „хепенинга“ итд. Да поменемо само њу. Умјетност је историјски мијењала свијет – свијет умјетности.

Гледано из марксистичке перспективе, умјетност може промијенити свијет унутар два преклапајућа круга. Први и очигледнији јесте игра на распламсавање имагинације и промјену свијести. Људи промијењене свијести сваким дахом мијењају свијет у којем живе. Умјетност као порука. Порука која, ако је умјетнички солидно изведена, продире дубоко у свјетоназорну конструкцију, мијења сензибилитет, ставове, морал и етику. Такво, суштински идеалистично разумијевање умјетности слично је разумијевању религије и њеног утицаја на свијет.

Други круг обухвата производњу ствари. Унутар њега чак није нужно да се дијели језик или неки културни код – упориште има у заједничком материјалном свијету. Мијења се материјални свијет у којем живимо, а пракса прилагођавања тим материјалним промјенама мијења сензибилитет и ставове. Умјетност као надградња и умјетност као материјална основа.

Оно што је сигурно – умјетност тражи слободу као што људско биће тражи чист зрак. Слободна, вјеродостојна, као израз времена и друштвених односа, она се материјализује кроз умјетничку праксу која успјешно комуницира са масама, има потенцијал да инспирише, иницира, охрабри корјените друштвене промјене. Зато је изложена реакцијама игнорисања и омаловажавања од стране кругова моћи. Касније, дискредитовању и забрањивању. Није ли најочитији аргумент да умјетност може промијенити свијет управо то што је изложена прогону и забранама? Она у суштини захтијева свијет у коме такво што неће бити могуће.