Новица Богдановић: Дисовац је радозналост која добија облик и глас

Често се у нашем јавном културном простору помиње појам „формирање публике“. Дјечије позориште РС ради одличан посао, и можемо рећи да су постојањем Дјечијег, а у последње вријеме и Јуху сцене ГП Јазавац, колико толико покривене потребе најмлађе публике за позориштем. Али, оног часа кад дјеца уђу у пубертет, професионалне куће више, ако изузмемо лектирске представе, немају шта да им понуде. Тако долазимо до озбиљне празнине у „формирању публике“.

Том старосном групом се, на сву срећу, већ више од три деценије бави Дис, аматерско позориште кроз које је до сад прошло више од 2000 дјеце, које се бави омладинским темама, на модеран и адолесцентима занимљив начин. Начин помало разбарушен, с много импровизација, озбиљних тема и незаобилазног смијеха.

Дис није само позориште. Ма како то отрцано звучало, Дис је, прво за Новицу Богдановића, идејног творца и „тату“ свих учесника, а потом и тинејџере који учествују у реализацији представа, начин живота. Поред рада на представама, тинејџери у Дису и на турнејама везаним за Дис проводе вријеме, друже се, његују умјетност и кроз њу вриједносни систем какав сви желимо својој дјеци.

Новица је прву представу поставио у ратним годинама, када је и сам имао година колико сада имају клинци који „живе“ Дис. У међувремену је добио три сина, од којих је један „нормалац“, а двојица, Огњен и Милан,  успјешни редитељи, који данас такође режирају у Дису. Породична мануфактура, али не она непотистичка, какве, нажалост, виђамо у профитабилним фирмама, већ сасвим другачија- мануфкатура чисте љубави према позоришту.

• Новице, да ли се сјећаш прве представе?

Прва премијера коју смо извели била је представа „Мали Принц“.  Било је то давне 1992.године у Вијећници Дома културе (Данашњег Банског двора). Успјела представа са огромним интересовањем публике. Било је то нешто ново -Позориште као знак да машта није капитулирала пред стварношћу. Са сваким репризним извођењем имали смо осјећај да градимо нешто што нестаје чим се заврши, а опет промијени нешто у људима. Ту је почео живот Диса и тад је почела наша лична побуна, не против неког режима, већ против обамрлости. Театар као буђење.

• Колико представа је одиграно до данас, да ли уопште имаш евиденцију?

Ако се нисмо негдје забројали, до сада је урађено 239 премијерних извођења са више од двије и по хиљаде репризних извођења.

• Дис је данас прилично удобно смјештен у бањалучком Дому омладине. Какви су вам услови за рад? Некад је то био „штап и канап“, данас ипак имате своју опрему?

Услови за рад су оптимални, имамо све што би једно савремено позориште пожељело да има, од свјетлосних и аудио помагала, до сјајне екипе младих људи који са свим чиме располажемо, праве чуда. Сала у којој играмо је један чудесни амфитеатар у коме чујете и видите све као на камерној сцени. Довољно је велик за све што замислимо, има 150 сједишта и не спада у ону категорију комерцијалих сала.

Бити Дисовац значи више од појављивања на сцени; то значи бити дио једне мале заједнице која дише, ствара и ослушкује живот другачије

• Ко су полазници, учесници, или како се називају дјеца која „раде“ у Дису?

Зову се Дисовци. То није титула, ни улога, то је припадност. Бити Дисовац значи више од појављивања на сцени; то значи бити дио једне мале заједнице која дише, ствара и ослушкује живот другачије. То су млади људи, најчешће средњошколци и студенти. Никада нисмо бројали године, важна је жеља и срце. Дисовци глуме, пишу, режирају, свирају, помажу иза сцене, некад само сједе и слушају – и све то је дио позоришта.

Они који једном уђу у Дис, ријетко заувијек изађу. Неки постану глумци, неки нестану у другим професијама, али унутра им остане нешто што препознајеш и годинама касније; и онај поглед који каже: „Ја сам некад био дио Дисове чаролије.“

• Каква је репертоарска политика? Како се бирају(стварају) наслови које играте?

Представе се увијек креирају из енергије ансамбла и тима који се окупио за представу. Обично се ради о ауторском приступу представи и тексту који може да пренесе идеју, причу, емоцију. Некад полазимо од идеје, некад од емоције, некад од једне једине реченице коју неко изговори на проби, па нас заустави као гром. Теме нас бирају колико и ми њих: љубав, анархија, одрастање, друштвене неправде, бунт, апсурд. Играли смо и Стерију и нове текстове младих писаца, али увијек тако да се у њима огледа свијет у којем живе млади.

У Дису представа није производ, већ трагање. И зато је свака представа увијек помало прва. Поносни смо што смо урадили велики број праизведби и што смо проналазили начина да истражујемо и свој стил и начин причања, што нам је отварало простор да будемо своји и препознатљиви.

• Некад си ти био једини редитељ, данас су ту и гостујући режисери. Неки од њих су твоји синови. Да ли ти је драго што су двије трећине твоје рођене дјеце завршила у позоришту?

Наравно да сам поносан. Дуго су у свијету позоришта и могли су из прве руке да виде све предности и мане овог посла. Видјели су и чули различите приче, искусили различите пробе, доживљавали путовања и умор. Улазак у професионални свијет позоришта био је донекле очекиван, али је био њихов избор.

Наравно, нису они једини. Данас у Дису режирају и други млади људи, некадашњи Дисовци који су отишли, одрасли, а онда се вратили – не из обавезе, него из љубави. И то је најљепши доказ да Дис није пројекат, него простор у којем живи позориште.

• Шта мислиш о својим синовима као редитељима?

Дивно их је видјети како стварају. Дивно их је видјети како проналазе начина да остану своји, а да испричају публици чудесну причу. Драго ми је да је свако од њих потпуно другачији, да проналази своје форме и да има свој препознатљиви стил. Иако су на почетку каријере, сигуран сам да их чека успјешан позоришни живот и много представа.

Дисовац је онај који зна да је борба са вјетрењачама понекад једини начин да се вјетар уопште осјети

• Како изгледа „дисовски“ живот? Шта су вриједности које Дис његује?

Дисовац је радозналост која добија облик и глас. То је онај тренутак када млади умјетник, збуњен собом и свијетом, стане на сцену и проговори, не туђим, већ својим ријечима. Бити Дисовац значи имати храбрости да се погледаш у огледало идеје и не уплашиш од онога што видиш. Значи прихватити одговорност као форму слободе, поштовати друге јер поштујеш себе, држати до ансамбла као до породице и цијенити публику као непознатог пријатеља којем имаш шта рећи.

Живот у Дису не почиње раном зором и не завршава када се угаси сценско свјетло. Он траје и у тишини након представе, у разговорима који се наставе испред позоришта, у ситним побједама као што су добро ушивен шав на костиму или из ината направљена сценографија. Дисовац је онај који зна да је борба са вјетрењачама понекад једини начин да се вјетар уопште осјети.

У Дису је процес увијек важнији од резултата, али резултати ипак дођу, у наградама, у путовањима, у аплаузима, у тишини коју публика задржи секунд дуже.

• Ко је публика Диса? Има ли је довољно?

Задовољни смо, представе су нам одлично посјећене, за неке представе се тражи и „карта више“. Ми играмо представе два пута недељно у Бањалуци, а имамо и знатан број гостовања и фестивалских наступа. У принципу успијемо да одиграмо између 80 и 110 представа годишње. Често смо на путу и имамо велики број гостовања и фестивалских наступа.

• Да ли постоји сцена омладинских позоришта у Републици Српској? Ви често путујете, гдје све гостујете и како уопште функционише мрежа којој припадате?

Постоји сцена омладинских позоришта у Републици Српској. Од 1998. године, као оснивачи Асоцијације омладинских сцена РС, активно радимо на повезивању и подршци младим људима који стварају у области позоришта, нарочито у мањим срединама. Мрежа данас броји 33 сцене омладинских група, а наше активности укључују размјену представа, едукацију и помоћ у организацији различитих догађаја. Ова мрежа је за нас важна не само као мјесто сарадње, већ и као подршка у свим фазама стварања, од планирања до реализације представе.

Један од резултата рада је и „Фестивал омладинских позоришта Републике Српске“, који се одржава сваке године у различитим градовима и „лутајућег“ је карактера. Организован је 24 пута до сада и служи као простор младим људима да покажу свој рад, али и да се унаприједе кроз размјену искустава и идеја.

• Ви сте први у Бањалуци понудили дашак експерименталног позоришта. Заправо, у Дису се ријетко виђају класичне представе. Какво је позориште које ви његујете?

У Дису смо од самог почетка вођени потребом да истражимо непознате терене, да се упустимо у експерименте који надмашују уобичајене оквире позоришта, али и да сањамо своје снове. Нисмо се никада сматрали експерименталним позориштем, али нисмо ни од њега бјежали. Можда је у томе тајна наше аутентичности. Жеља да се слободно изразимо, да трагамо за новим језицима и формама. На нашој сцени никада није било пуке репродукције, већ тражења гдје сваки наступ, свака представа, представља изазов, и то не само за публику већ и за нас који стварамо.

Фестивали као што су „Кастел фест“, „ИФ“ и „ФАМА“ били су наша врата у свијет авангарде, гдје смо били у прилици да угостимо најзначајнија имена која су дефинисала нове правце у позоришту. Ипак, нисмо жељели да будемо само пасивни посматрачи. Наши простор и вријеме били су отворени за младе ауторе, који су на нашој сцени могли да истраже своје идеје без страха од неуспјеха, без пријетње оштре критике која би их обесхрабрила.

И сва та трагања која смо започели не сумирају се у успјеху или неуспјеху. Они су пут, унутар којег је сваки корак, сваки нови покушај, вриједан као и сам позоришни чин.

• Колико је тренутно представа на репертоару?

Тренутно можете код нас погледати дванаест представа, уз три „поетске представе“ и четири представе за најмлађе.

• Занимљив је живот представе Мали принц на даскама Диса. Колико верзија је до сад урађено и да ли се кроз разлике у раду на Малом принцу може пратити развој Диса? Можеш ли повући неку линију од првог до данашњег Малог принца. Да ли је то ваша најигранија представа?

Представа „Мали принц“ је прва али и најновија представа. Најновија верзија „Принца“ је била на отварању „Кеза феста“. До сад смо радили три верзије ове представе. Нама је додатно емотивна ова прича, јер је глумац који је играо Пилота у првој верзији представе погинуо као борац ВРС неколико дана прије завршетка несретног рата. Нисмо играли ту представу 30 година и као меморијал смо назвали Аплауз фест именом најоптимистичнијег човјека на свијету – Владимир Кезић – Кеза. Он је неко ко је исијавао енергијом и заслужио је да се један позоришни фестивал зове по њему. Најновија верзија „Малог принца“ показује у којем смо универзуму. То је савремена представа за младе која има снаге да се избори са класиком.

• Како се Дис финансира?

Често нас то питају. На граници алхемије и савремене економије. Много радимо, велики је број претплатних карата и улазница за представе. Имамо разумијевања од Министарства културе и редовно се јављамо на конкурсе, а Градска управа нас је уважила са редовним суфинансирањем трошкова, дозволом да боравимо у Дому омладине и суфинансирањем пројектних идеја на конкурсима. Наравно, ово је мали дио средстава који је неопходан за континуирани рад, али успијевамо да пливамо у овом времену. Напоменуо бих да у Дису никада није наплаћена ни једна школарина, уписнина, чланарина или путарина, тако да се и ми некад питамо како успијевамо. Можда је у питању позоришна чаролија.

• Да ли си икад пожелио/покушао да „уозбиљиш“ Дис, да га претвориш у професионално позориште?

Постоје и „професионалне“ представе које смо радили и радимо. Можда је једна од препознатљивих „Терапија“ која је овјенчана бројним наградама на професионалним фестивалима. Ту су и дипломске представе колега са Академија умјетности које се годинама играју на нашој сцени, а неријетко се дешава да уз наш ансамбл стану и професионални глумци. Оно што је чињеница је и да све представе са нашим ансамблом раде, режирају, креирају професионалци.

Термин „аматерско позориште“ током времена претрпио је значајне метаморфозе, губећи свој првобитни статус и значење. Некда су аматерске групе носиле озбиљне титуле, а позоришта у том контексту представљала важне културне институције, које су се поштоване и у локалним заједницама. Међутим, с временом и у оквиру транзиције, овај термин се све више повезује с негативним конотацијама, понекад се изједначавајући с дилетантизмом и потцењивањем његовог стварног значаја.

Данас, ми у Дису често кажемо да смо „трећи театар“, што подразумева један специфичан простор између професионалног и аматерског театра, простор у којем глумци имају слободу да бирају своје улоге, али без потребе да буду искључиво новчано мотивисани. Тиме се преиспитује сам појам позоришне продукције, што уједно отвара простор за нове видове театралног изражавања који не зависе од комерцијалних, већ од уметничких и социјалних мотивaција.

Вјерујем да ће се Дис развити као мјесто гдје млади људи не само да стварају и изводе, већ и образују нове генерације публике и стваралаца, спајајући класичну и савремену сценску умјетност на начин који говори о актуелним друштвеним и људским темама

• Како видиш Дис за 10 или 20 година?

Дис за 10 или 20 година видим као позориште које ће и даље бити на прелазу између традиционалног и савременог, али са дубљим коријенима у заједници и сталним изазовом нових умјетничких форми. Вјерујем да ће се Дис развити као мјесто гдје млади људи не само да стварају и изводе, већ и образују нове генерације публике и стваралаца, спајајући класичну и савремену сценску умјетност на начин који говори о актуелним друштвеним и људским темама.

Увјерен сам да ће за 10 или 20 година, Дис и даље бити амбасадор експеримента и слободе стварања, да ће отворити нове просторе и окружења у којима ће се осјећати као центар за истраживање и иновацију.

Желио бих да настави да без страха истражује нове изразе, да прихвати контроверзне теме и да развија таленте који можда нису имали шансу у конвенционалним позоришним структурама.

Видим га и као мјесто на којем се његују вриједности као што су солидарност, отвореност и храброст у умјетности, и да буде мјесто гдје ће се младим људима пружити прилика да се изразе и формирају као умјетници, али и као људи који су свјесни своје улоге у друштву.

• Да ли Дис теби помаже да останеш заувијек млад? Како се носиш са савременим клинцима?

Рекао бих да вријеме неумитно тече, али оно што ме радује и носи јесте енергија младих људи која ми стално освјежава поглед на свијет. Њихова радозналост, жеља за стварањем и дух експеримента су нешто што ми даје снагу и инспирацију. Када радим са њима, осјећам се као да сам и сам поново на почетку, са истим жаром и жељом за открићем нових идеја. Инспиративно је, јер кроз њих долазе нови погледи, нове ријечи, нове идеје које ми поново показују како да останем везан за садашњост и све што она носи. На неки начин, и сам постајем преводилац за нови језик који се стално развија, и кад се појави нека нова ријеч, одмах је „одиграмо“.

• Шта је тренутно на репертоару и какви су вам планови за ову сезону?

Ове сезоне смо се одлучили за адаптације класичних дјела која су нас инспирисала и која су добила нову, препознатљиву ноту. Од Ћопића и Егзиперија, до Стерије, Селинџера и Бекета, свака од ових адаптација преноси дубоке поруке, али на начин који је ближи данашњем времену и савременим потребама публике. Тиме не само да чувамо класике, већ их и освјежавамо, дајући им нови живот кроз наше инсценације. Поред тога, планирамо да наставимо са иновацијама у репертоару, истражујући нове жанрове уз незаобилазну сарадњу са младим ауторима који доносе свјеже идеје.

• Која је твоја најдража или за тебе најважнија представа у Дису?

Моја најдража и најважнија представа у Дису је несумњиво „Даривање ватре“. Та представа је за нас представљала прави изазов и важан прекретницу у раду. Иако је било више представа које су оставиле дубок траг у нашем позоришту, „Даривање ватре“ је заиста нешто посебно. То је неварбална представа која је својим експерименталним приступом  постала једна од најзапаженијих у нашим и европским оквирима. Представа је обишла више од 70 фестивала, играла на три континента и имала 116 реприза. „Даривање ватре“ је било замишљено као класично промишљање о миту о Прометеју, али смо се одлучили да све сведемо на есенцију и микро покрет, што је изазвало велики умјетнички и експериментални успјех. То је била прекретница у нашем раду,а представа је у 1999. години добила гран при на Берлинском фестивалу и ушла на листу 100 најуспјешнијих авангардних представа у Европи (The European Theatre Convention)

 

разговарала: Јелена Којовић Тепић