О АНДРИЋУ, ПЕДЕСЕТ ГОДИНА НАКОН ШТО ЈЕ ОТИШАО

Помисао на смрт изазива, већ сама по себи, код човјека страх. А код књижевника и сваког „јавног радника“ долази уз то још и одвратност од глупих и неискрених некролога који нас чекају.
– Иво Андрић

Прије педесет година умро је Иво Андрић, једини добитник Нобелове награде за књижевност са ових наших простора. А то су простори који су некада били заједнички, спојени у једну државу и свакако није неисправно рећи да је Андрић био писац тог подручја. Исто као што је потпуно исправно рећи да је Андрић једини српски писац који је добио Нобелову награду или да кажемо да је био босански писац, а зашто не и хрватски. И ту већ, одмах на самом почетку упадамо у једно нерасплетиво клупко.

Најпоштеније би било рећи како је прије педесет година Андрић постао мит.

О Андрићу – човјеку много тога је већ написано; од највећих хвалоспјева, до таквих гнусних осуда и омаловажавања да је просто невјероватно да би могли бити написани без искрене мржње и презира. О Андрићу – миту још увијек се пише. А између те двије супротности стоји, готово сасвим заборављен – Андрић писац. Јер, не заборавимо, он је добио највеће књижевно признање, оно које се додјељује за стваралачки рад из области књижевности, не за било шта друго.

И сад стојимо пред једном огромном недоумицом – писати о Андрићу поставља се као изазов само по себи. И о његовом стваралаштву толико тога је већ написано, разне публикације и радови, озбиљне и посвећене студије којима свакако нисам дорастао са својим скромним знањем. Оно у чему се, скоро парадоксално, слажу и они који га славе и они који га презиру – јесте његов неоспоран књижевни таленaт. Иако је почео као пјесник, може се слободно рећи: јако добар пјесник, његов таленат се понајвише испољио у његовој раскошној способности приповиједања. И кад кажемо – „раскошна способност“ то звучи толико страшно опште мјесто, као да је преписано из неког школског састава. А у најбољем случају – то је само још једна мистификација. Ипак, не би било поштено рећи да је био „само“ приповједач иако је и то понекад веома захтјевно.

То ме враћа у године средње школе, када смо за лектиру били обавезни да прочитамо роман „На Дрини ћуприја“. До тада, ја сам знао само за мит о Андрићу, не рачунајући оне прве приповијетке које смо били обавезни да прочитамо, скоро сам сигуран да се ради о причи „Аска и вук“, а послије и „Пут Алије Ђерзелеза“. Но, далеко од тога да сам било шта разумио и да ми је било шта привукло пажњу, било је то вријеме кад сам много више волио филмове или стрипове, него озбиљну литературу, заправо сам израз – „озбиљна литература“ изазивао је извјестан презир.

И да, зашто би сад причали још и митове о самим себи – углавном смо сви избјегавали да читамо књиге за лектиру, заправо, све нас је то страшно смарало, чак и мене који сам, уз још пар другара из разреда, заиста волио читање. Тако нам је у руке стигла и „На Дрини ћуприја“ и више се не могу сјетити шта је био повод због кога сам заиста одлучио да је прочитам, знам да је било поподне и знам да су то биле оне ратне године кад није било струје и кад је јесен изгледала као да је још пуна живота, али и неразумљиве туге. Можда је то био главни разлог; ако већ нисам чиме имао да прекратим вријеме, онда сам могао да читам – двије мухе једним ударцем – рекли би наши стари.

„Већим дијелом свога тока ријека Дрина протиче кроз тијесне гудуре између стрмих планина или кроз дубоке кањоне окомито одсјечених обала.“

Већ од прве реченице почео сам осјећати да се увлачим у причу, како би то данас рекли – нешто неразумљимо би те шчепало и био сам заробљен, препуштен на милост и немилост приповједачу.

„На том мјесту гдје Дрина избија цијелом тежином своје водене масе, зелене и запјењене, из привидно затвореног склопа црних и стрмих планина, стоји велики, складно срезани мост од камена, са једанаест лукова широког распона.“

Већ ту, на првој страници, у другом пасусу, избија „главни јунак“ – стасит и поносит.
Е сад, иако мост несумњиво може бити метафора за много тога, може се о сложености ове структуре која веже и раздваја, само по себи – написати још много књига, да упростимо ствари: ова књига заиста говори о једном мосту, који је стварно постојао и стварно постоји, као и ријека која испод протиче. И то је једина константа коју ова књига ставља испред вас. Свијет бајковитих легенди и тврдих чињеница надаље се мијеша са читавим сплетом ликова који дефилују кроз бескрајно мноштво прича. Ако би, а то се дешава само кад се истински удубите, потпуно заборавили да је ријека о којој говори заиста Дрина, а мост онај камени – вишеградски, и ако би заборавили да су неки догађаји о којима се у књизи прича догађаји из наше историје, остала би само прича, несумњиво величанствена, предивна епопеја.

Као клинац, без икаквог објективног знања, мислио сам како је све оно што долази од нас лоше и само такво може и бити, а да се разумијемо, заиста је било много умјетника који су ме само учвршћивали у том увјерењу. Први пут сам тада осјетио ону магију коју је могао донијети, за мој узраст, рецимо, страшно погодан – Толкин, касније Маркес или Борхес, уз наивни дјечији закључак: зар је могуће да је неко „код нас“ написао овакав роман!?

Због тога је мени Андрић – мит само сметао, јер о њему нису престајали да причају – колико доброг, толико и лошег – као да се једнима страшно замјерио, а друге бескрајно задужио.

Послије је дошла „Проклета авлија“ али и једно озбиљно читалачко искуство, у коме је она заузела високо мјесто.

То је читава варошица од затвореника и стражара коју Левантинци и морнари разних народности називају Депосито, а која је познатија под именом Проклета авлија, како је зове народ а поготову сви они који са њом имају ма какве везе.

И опет, поред сваке мистификације, Депосито је казнионица унутар које се одвијају животи људи одбачених од свијета, али не и од приче.

А онда „Јелена, жена које нема“, тако дивна приповијест о самоћи и чежњи. Па „Знакови поред пута“ или „Ex Ponto„. Помињем само оно што ме помјерало, што ми је заустављало дах, у чему сам видио мајсторство каквим се само ријетки у свијету књижевности могу похвалити.

Престао сам да читам књиге о Андрићу, хвалоспјеве и критике, јер сам их доживљавао као рушење мог властитог мита, а тај мит – то је веза коју створе писац и читалац, веза која прекорачује вријеме и простор. И она постоји само у тренуцима док читамо књигу и стварна је попут сваке друге везе коју остварујемо са било којом особом коју у животу сретнемо.

Е у тој магији је Андрић био велемајстор и то је оно што нам нико не може одузети. И о тој љепоти сам желио да вам причам. Но, онда сам схватио да вам и о њој немам шта рећи, јер једино је ви сами можете упознати. Свако за себе. Свако има неког свог Андрића и сада – педесет година након што је отишао са овог свијета. О њему вам ја причам.

Стево Грабовац