O књигама и ријетким тренуцима

Савршено се сјећам тог поподнева. Управо сам завршио смјену у праоници и теглио сам ранац преко рамена. На мени је била нека изношена мајица и старе левиске. Брада  три дана стара. Дан је био сунчан и топао. Знојио сам се и плашио да ће се смрад мог зноја осјетити надалеко. Ходао сам полако према центру. Стигао сам до Банског двора и зауставио се недалеко од улаза.

Спустио сам ранац и извадио дуван. Смотао сам цигарету. Док сам пунио своја плућа потребном количином никотина размишљао сам о томе да ли да уопште улазим унутра. Неки људи су се врзмали около и у мени је расла блага непријатност. Можда би требало да продужим до аутобуске, одем у своју скромну собицу и извалим се на кревет. Да преспавам све до ујутру. Ниједним дијелом своје лоше појаве ја нисам припадао овдје. Лакше би било да сам се са неким договорио и да не стојим овдје сам као задњи кретен. То ми је прошло кроз главу. И још много тога. А онда сам схватио како се не исплати губити вријеме на испразна размишљања.

Ушао сам унутра. Дочекао ме је мирис паркета у који се мијешало још нешто што никад нисам знао објаснити. Мирис свечаности – знао сам то. Старе зграде са високим строповима и огромним лустерима то имају. Достојанство које носе самом својом појавом и као да траже да се у њих улази с понизношћу. Замишљао сам сву ону силну господу у фраковима и даме у вечерњим хаљинама. Све оне које су сједили у неком од ових салона и расправљали о битним стварима свог времена. Пили су коњак и културно наздрављали једни другима.

Нико није обратио пажњу на мене, па сам прошао широким холом до велике концертне дворане. Тамо су већ били сложени штандови са књигама. Људи су се мували около. И одједном сам осјетио као да сви гледају у мене. Пустио сам да прође тај тренутак неугодности и претварао сам се да знам шта овдје тражим. Значајно бих се зауставио на понеком штанду и гледао понуду. Поздрављао се са људима који су стајали иза њих и сами чекајући нешто. Питао бих за неки наслов или цијену. Мудро. Брзо сам се уклопио и убрзо је ту било више људи, па сам сигуран да су сасвим заборавили на мене. Мало касније ће на велику сцену изаћи хор са диригентом и ствари ће бити сасвим другачије. И тада сам осјетио оно што ријетко осјећам у свом животу – да ипак припадам овдје. Препустио сам се том осјећају.

Било је то прије осам година.

У тим тренуцима је фестивал књижевности назван „Императив“ постао дио мог живота. Готово сам сигуран да сам тог поподнева продужио на аутобуску станицу, мој живот би био сасвим другачији. 
У међувремену се толико тога десило.

Престао сам да радим у праоници. Написао сам и објавио свој први роман. Био сам водитељ неколико промоција на истом том Императиву. Имао сам промоцију властите књиге. Запослио сам се у продавници. Написао сам и објавио свој други роман. Добио сам НИН – ову награду. Прележао сам корону. Изгубио неколико драгих људи. Оматорио и удебљао се. Постао много нервознији него прије. Преселио се у други стан. Дао отказ у продавници. А Императив је остао константа.

За неке ствари морамо везати свој живот. Или бар дио њега.

Овај мој дио је нераскидиво везан за сан мале групе људи и њихов сулуди ентузијазам да у Бањој Луци створе топло легло регионалне књижевне сцене. Бар на неколико дана. И у тих неколико дана су сви наши животи били невидљивим концима повезани.

Једном сам се на ходнику сударио с Марком Томашем. Са Бекимом сам сједио на степеништу испред Банског и пушио цигарету. Дуго сам причао са Срђаном Ваљаревићем. Кад смо слушали музику на тераси. Или кад смо слушали читање поезије. Изненадни пљускови су у ово доба године знали да дођу ниоткуд. И онда стојиш под надстрешницом и гледаш град који купа киша. Знао сам некад и по читав дан провести у Банском двору. Отишао бих само до оближњег кафића или нешто да поједем. Са Каракашем сам шетао Бањом Луком у чудно магловито јутро. А тек кад смо за вријеме пандемије сви заклањали лица маскама и сједили раздвојени по неколико метара. Упознао сам Флавиа Ригоната. Онај ко је откривао књижевност деведестих имао је једно правило: ако Флавио то није објавио – не исплати се ни читати! Био је алфа и омега једне култне књижевне сцене која нам до тад није била баш толико позната. А ја сам стајао са њим и циједио пиво. Причао ми је о писму које му је својевремено послао Буковски.
И та моја збркана хроника Императива спаја се у један дуги низ гдје се датуми и године мијешају. Памћења су варљива. Не записујем тако прецизно ствари. Јако слабо памтим. А ипак се водим по осјећају. Тачно могу осјетити те ријетке тренутке у себи. Вратити их као да су се десили јуче. Са свим оним нијансама благог повјетарца или кише. Са топлином сунца или брујањем моториста који су дивљали улицама и нису марили за књижевност. Понекад би се испред цркве окупила и нека свадбена поворка или матуранти. Одзвањало је упорно дрндање трубача које су овакве поворке привлачиле. Све то је soundtrack који повремено зауставим и пресложим у својим мислима.

С обзиром на пространства с којих смо поникли – појам куће је више везан за наше бездомности и лутања. Потрагу за кућом.

Ове године одржава се осми фестивал књижевности „Императив“.

За мене и сличне мени то није само фестивал књижевности. Но, пустимо сада мене.

Треба то све организовати и савладати све препреке. Вјеровати и сачувати вјеру. Опстати, упркос свим искушењима. А искушења су постојала од почетка. Прегурати све оно што се у протеклих осам година десило.
Ове године централна тема фестивала је  кућа. С обзиром на пространства с којих смо поникли – појам куће је више везан за наше бездомности и лутања. Потрагу за кућом. Ипак, могло би се без претјеривања рећи да је Императив као такав – кућа. Ако већ немамо свог дома, бар тих неколико дана се осјећамо као код куће. И кућа је за све оне који воле књиге. За оне који траже нешто мало више и другачије. Бар кратко се осјећамо ту окупљени у заједништву без икаквих граница.

Кућа за све наше људе.

 

Стево Грабовац