О КОЧИЋУ, ЧОВЈЕКУ

Почеле су свечаности посвећене Петру Кочићу, књижевнику и народном трибуну које се обично вежу за опште популарни „Кочићев збор“.

Чудним сплетом околности, управо је овај збор пронио Кочићево презиме и до најудаљенијег мјеста и особа који иначе никада не би ни чули за њега. У историји наших крајева, он је дуго нека врста легенде. Народни трибун, упорни борац за права обесправљених, борац за слободу, оштар полемичар који се надмудривао са окупационим властима. Но, ту је и Кочић писац дубоко емотивног сензибилитета који је писао приче из свог родног Змијања, али и горко слатке сатире које су испостављале рачун властима. Иако његово књижевно дјело није обимом велико, не треба занемарити и његов уреднички посао, у часопису „Отаџбина“ који је имао просвјетитељски значај за српски народ ових простора. И таквог га се опомињемо у овим данима и таквим га представљамо свијету и онима који су заинтересовани за његов лик и дјело.

Но, иза свега тога постоји нешто друго – човјек.

Ако кренемо од чињенице да ниједан човјек није постао херој рођењем и да храборст не постоји ако се прво не спозна страх, да иза сваког писца постоји дубока унутрашња потреба да исприча причу, онда би Кочића требало сагледати и кроз ту призму.

Недавно сам читао његова писма, упућивана разним људима у разним периодима његовог живота. Из тих интимних преписки види се лик особе која је на путу своје животне борбе много тога изгубила, али није одустајала. Веома често можемо спознати његово сиромаштво које га није спријечило у томе да се упусти на студије у Беч, а онда касније – да дијели своју елоквенцију и знање за добробит свог народа, а не да их чува за себе; могао је Кочић сасвим себично да се оствари и као аустроугарски писац или нешто томе слично, јер прошавши сву патњу биједе и сиротиње током школовања, најзад се могао окренути од ових крајева и прихватити други живот у коме неће ходати подераних ципела и бити гладан по два или три дана. Најзад, сви се школујемо да би достигли неки статус и мјесто на друштвеној љествици. У тим писмима види се и можда претјерана љубавна патња док се удварао својој потоњој супрузи – Милки. Ти јако симпатични дјелови у којима се назире типични мушки лажов, који, да би се опрао од неких својих грешака, полаже заклетве на вјечну љубав и тако неколико пута, можда су и најбољи дијелови ових преписки; усудим се рећи толико, да измаме осмијех. Но, управо у томе видимо стварног човјека, неког коме је стало до жене у коју се заљубио и не жели је испустити из свог живота, али околности му никако не иду на руку.

Све послије, у његовим писмима, неће изазивати чак ни благи траг осмијеха, јер полако упознајете муку и трагедију, суровост режима који га је кажњавао без поговора. Нарочито болни и суморни су дијелови из тамнице, у којој му је било забрањено да има било какав контакт са људима. Покушај да се замисли једна таква мука, данас дјелује запрепашћујуће – данима не чути ни тон властитог гласа, слушати само нијему тишину и борити се да не полудиш, сачувати вјеру кад је то готово сасвим немогуће. Сама помисао на нешто такво носи у себи дозу ужаса – човјек сâм с голим зидовима, дани су бескрајни, ноћи још дуже, жељан оних које воли, који му недостају више него икада, а нема никог чији би додир осјетио или ријечи охрабриле. Данас, кад смо окружени мобителима и разним електронским помагалима, ми ово заиста не можемо замислити; ту нам је крај главе увијек неки звук, тек да нешто свира или да чујемо нечији глас, не размишљамо пуно о саговорницима кад их можемо носити у властитом џепу, без обзира на којој се страни свијета налазе. Ни близу нам није јасан овакав осјећај потпуне самоће.

Но, чак и ту, не видимо код Кочића кукњаву, не видимо пристајање на услове његових тамничара, већ опет ону људску потребу за другим, за породицом више него за пријатељима, за које почиње мислити да су му окренули леђа, видимо и даље свјестан отпор који не престаје.

Кочићеве губитке тешко је пописати; он је сахранио све своје, а стиче се утисак да је цијелог живота остао жељан жене коју је волио и поред тога што су били у браку, но сурово вријеме их је упорно раздвајало. Тешко је уопште и замислити жртву коју је поднио, многи би већ у раној младости поклели кад би схватили каква их искушења у животу чекају. У његовом суманутом неодустајању види се лик оног Кочића каквог сви познајемо, али да би то постао, морао је прво бити човјек. Јер без човјека са свим његовим слабостима, страховима и борбама, нема ни патриоте ни борца за права других. А најзад, његови гонитељи прогањали су симбол онога што је Кочић представљао. На крају, опака болест прерано га је сустигла и одвела у смрт, али чак и тако – Кочић је био и остао побједник.

 

Стево Грабовац