Адолесценција (Велика Британија, 2025)
Писци и сценаристи: Стивен Грејем и Џек Торн
Режија: Филип Барантини
Улоге: Стивен Грејем, Овен Купер, Ешли Волтерс, Ерин Доерти, Феј Марсеј

Какав је то свијет у коме живимо?

То је једно од питања које се наметнуло док сам гледао ову телевизијску серију. И то је можда једино на које она, заправо, даје одговор. На сва остала: како смо се то довели довде или – ко је крив или – шта даље… не даје. У ствари, само отвара читав нови низ питања, дилема које ће нам висити над главом, које ће нас мучити.

Веома често, свијет гледамо кроз ружичасте наочаре, извјештачени да стварност обликујемо како мислимо да треба. Онако како нам говоре медији, политичари, окружење, па онда то све удробимо у маслац слободне воље и вјерујемо да смо створили само своју, једну и непогрешиву слику. И углавном од ње не одступамо, ма колико она погрешна била – њен извор су искуство и истрајност којом смо је градили. Осим ако се не деси нешто што у потпуности не уништи конструкцију у којој смо до јуче живјели.

Ова серија управо задире у ствари о којима се ћути, бар јавно, удара свјесно и потпуно јасно на свеопште лицемјерје друштва у коме су ружичасте наочаре и даље на очима. А опет, погађа дубоко у саму срж. Савршено безобзирно руши све стереотипе агенди којих су данашњи телевизијски и филмски пројекти препуни, па тако напада и другу врсту лицемјерја – оног које влада у индустрији забаве, како се то популарно назива, а којој се један овакав ексцес није скоро десио.

Дакле, сасвим обичној породици Милер, свијет се руши једног јутра, мало послије шест ујутро, кад у њихову кућу упада специјални полицијски одред и хапси њиховог тринаестогодишњег сина Џејмија, под оптужбом да је претходне ноћи починио тежак злочин, да је ножем на смрт избо дјевојчицу из своје школе. Сазнајемо кроз серију да је то честита и радна породица; отац, мајка, двоје дјеце, нема никаквих скривених тајни, потпуно обични људи који се „боре за своје мјесто под сунцем“. Отац Еди је водоинсталатер коме је посао коначно „кренуо“ и доста времена ради да би им свима обезбиједио бољи стандард. У тренуцима кад се његов син налази пред испитивањем, он мора да преузме своју улогу – да буде отац који стаје уз своје дјете, полаже сву своју одговорност за њега. Све док га не суоче са доказима пред којима се њихови животи заувијек мјењају.

Ово није крими серија у правом смислу те ријечи, злочин је (ма како год то парадоксално звучало) само повод, мотив за дубље сецирање свијета у коме живимо. Иако у серији постоји „истрага“, она не служи да нам открије ко је то урадио и зашто, већ прије за то да нам открије наличје друштва у коме се такве ствари дешавају. Но, ни ту се не зауставља – без пардона задире у све конструкте у које се, по правилима кенсел културе никако не би смјело дирати. Тако храбро удара у сваки и најскривенији кутак, а не зна се шта је болније и у шта је одважније дирнути. Стивен Грејем и Џек Торн су, фигуративно, пишући ову серију, свјесно гурали руке у кошницу, а кад им и то није било доста, гурнули су унутра и лица и цијело тијело; сумњам да се нешто овакво може написати, а да се остане неоштећен.

Иако је мали Џејми, суочен са доказима, уједно и главни кривац, упознајемо га као потпуно збуњеног дјечака који свијет познаје само преко инстаграма, снепчета и школе у којој је окружен гомилом насилника. Дивна дјеца, коју упознајемо у другој епизоди, нису уопште тако дивна – већини је чак и забавно што се злочин десио, јер, побогу, коначно се десило нешто стварно што је помјерило ствари из виртуелног свијета, с друге стране, професори су потпуно немарни (полицајка у двије сцене друге епизоде намјерно истиче како се у школи осјећа „смрад“), а та немарност се осликава гестом слијегања раменима, јер „ова дјеца су немогућа“. Чак и мала Кејти, жртва, није приказана као невино и самим тим полусвето створење, већ заправо као неко „кога је и требало избости на смрт“. Да, то су реченице које се изговарају сасвим слободно у серији (иако у неколико сцена Џејми пита психолошку савјетницу: „смијете ли овако разговарати са мном“ као да поставља питање свима нама, да нас подсјети управо на оно о чему се ћути). А онда је ту и Еди, отац, који се сасвим оправдано пита – „гдје сам погријешио“, иако је свима јасно да на то питање никад неће добити одговор.

Оно што је још један аспект серије, по чему је посебна, јесте то да је снимана, како се то каже – „у једном тејку“ – свака епизода се одвија у стварном времену, то су, дакле, четири стварна сата распоређена у одређеним временским распонима. И овакав начин снимања подиже увјерљивост код гледалаца, јер паралелно тече и наше вријеме и вријеме ликова с оне стране екрана. Ово је, наравно, захтијевало енормне припреме цијеле екипе и глумаца, а то се несумњиво види. Дакле, ништа није урађено само да би било „одрађено“, посвећеност је доведена до максимума, јер кад снимате на овакав начин, ако било ко нешто забрља пред сам крај епизоде, морате кренути из почетка, нема резова, нема прекида, то јест свака епизода је снимана одједном. Да бисмо уопште схватили колико је то тешко, довољно је да погледамо било коју сцену са снимања било ког филма или серије, гдје глумци и екипа по ко зна колико пута понављају један кадар, овдје то није могао бити случај, јер ако би се нешто понављало то би морала бити цијела епизода изнова и изнова. Управо због тога, односи глумаца на сету су морали бити искрени – овакав приступ заправо и даје упечатљив осјећај стварности, то је једна сасвим нова димензија гдје се карактери разбијају и глумац суштински мора да буде то што јесте у тих сат времена. Било какво глуматање или преглумљивање је немогуће. У том контексту, јасно је колико је тешко било снимити групне сцене са дјецом, а вјероватно и епизоду коју цијелу „носи“ млади Овен Купер (не сумњам да ће га ускоро називати „чудо од дјетета“) гдје је сав фокус стављен на његов лик, лик Џејмија, изгубљеног, уплашеног и збуњеног тинејџера.

И на крају, да се исправим; рекао сам да серија отвара питања, то дјелимично није тачно – серија отвара ране. И на сваком гледаоцу је тачно остављено на какав начин ће је гледати, јер серија рачуна на све наше особине: наше лицемјерје, нашу честитост, нашу храброст, а најзад и наш кукавичлук да је уопште и не гледамо. И ту нема исправне одлуке. Или можемо, у зависности, рећи да је свака исправна. Ако се, пак, одлучите, заронити потпуно искрено у њен свијет, а то је наш свијет, изронићете након четири сата, можда бар мало другачији, надајмо се – бољи.

Стево Грабовац