Пластични богови и огледало

У Синеплексу Палас одржана је пројекција документарног филма „Пластични богови и огледало“ аутора Бранка Лазића.

Прича о томе шта стављамо испред себе док идемо у непознато, ствари које нас подсјећају на то ко смо и шта смо, без обзира гдје идемо.

Позвали смо стотине сниматеља, редитеља, путника, блогера и разних других видео ентузијаста из цијелог свијета да нам пошаљу видео снимке онога што људи стављају на ретровизоре својих аутомобила, камиона и аутобуса…

Тај предмет на ретровизору — више није само сувишан украс, постаје симбол. Симбол наше жеље да понесемо дио себе на пут; дио свог страха, наде, сјећања, па и ирационалне вјере.

Гледајући овај филм, човјек схвати да су ретровизори постали нешто као модерни олтари. Сваки аутомобил — једна мала црква. Сваки дан путовања — мала литургија, а предмети што висе на концу, обично смијешни, кичасти, пластични, претварају се у некакве нове богове нашег времена.

Али у том избору кича, пластике, туђих икона — налази се и празнина. Симбол постаје предмет, вјера — навика, а идентитет — лутка.

Филм управо у томе открива колико смо крхки, усамљени, тражимо ритуал да нас утјеши, да нас дефинише, макар и јефтин, пластичан. Јер шта је то што људи вјешају на ретровизоре? Своје страхове. Своје недоумице. Своје мрвице идентитета. Своје потајне наде да ће им један комад пластике сачувати живот.

Овај филм има став али не бира страну. То је можда најчуднија ствар: у свијету који вришти да га тумачите, овај филм захтијева само да га гледате.

Као дијете које вам покаже камен и каже: „Види!“
Ништа више. И ништа мање.

„Jamais vu“ — „никад виђено“.

То је осјећај када нешто веома познато одједном постане страно, ново, готово нестварно. Као да га видите први пут.
Супротно од déjà vu (већ виђено), jamais vu нас враћа на почетак перцепције — у онај први поглед који тек почиње да разабире свијет.
Из те тачке почиње и овај филм.

Нисам возач, али сам прешао стотине хиљада километара као сувозач.
У тој пасивној, али будној позицији – између покрета и мировања – свијет се непрестано мијења и преобликује.

Пејзажи, знакови, архитектура, гласови с радија, ритам гума по асфалту — све се претаче у хипнотичко стање које брише границу између стварности и интроспекције.

Заставе, амајлије, идоли, крунице и плишани медвједићи на ретровизорима више нису само украси — они су тотеми, заштитници, симболи припадности и праисконских страхова и жеља.

Знакови поред пута више нису упутства, него остаци туђе воље да постоји ред.
У једном од тих зен тренутака, свијет почиње да се топи, да се прелама и мијења значења. Као да га први пут збиља видим.

То је био тренутак у којем је настао овај филм.

То је био мој Jamais vu.

„Пластични богови и огледало” је документарни есеј о ономе што људи стављају између себе и свијета док се крећу кроз њега, о тој танкој линији између вјере и естетике, између интиме и ритуала..

Предмети који висе на ретровизору постали су ми метафора за наше унутрашње пејзаже — за све оно што нас штити, представља, подсјећа, умирује или дефинише.

Грбови, идоли, симболи, заставе, породичне слике, аниме и амајлије — мали, пластични богови који бдију над нашим личним микрокосмосима.

Они су свједоци и саучесници путовања.

Они су огледала наших вјеровања, страхова и жеља.

То су предмети који свједоче о времену, али и о духу који их бира.

Филм је настао из потребе, не да се објасни свијет, него да се осјети.
Да се чује тишина између кадрова.
Састављен је од фрагмената, поглавља, покрета и симбола.
То није филм са наративом, него са ритмом.
Од стотина снимака из цијелог свијета – настало је једно колективно филмско платно.

„Пластични богови“ су метафора нашег времена:
Вријеме када су иконе изгубиле смисао, а смисао постао роба.
Када су ликови поп културе постали нови свеци, а потрошња нова литургија.
У тој празнини између ироније и вјере, између екрана и стварности, настаје простор овога филма.

Овај филм је и запис о времену прекида – о свијету који се урушава и свијету који тек настаје.
О „години црвене пилуле“, када смо сви масовно посумњали, прво у себе па и у реалност, и када се питање „шта је истина“ претворило у естетски проблем.
Зато овај филм није о чињеницама, него о вибрацијама које те чињенице изазивају.

„Пластични богови и огледало“ не нуде објашњења, тумачења и рецепте за разумијевање.
Они само траже да их погледате – као да их видите први пут.

Постпорођајна депресија или манифест?

Кад год завршим филм до којега ми је стало, дешава ми се нека врста постпорођајне депресије, не желим да га видим барем неколико седмица. Тек након „чишћења“ имам храбрости да покушам да видим и схватим шта сам и како направио. Процес стварања докуметарног филма увијек је ризичан и непредвидив — налик скакању у базен у нади да у њему има воде.

На том путу сценарио мора да умре. Ако не нестане, филм неће оживјети.

У почетку је сценарио био компас, спас када се утопите у безброј продукцијских одлука. Али као сваки компас, временом постане идеолошки оквир који се мора напустити. Једино што преостаје јесте повјерење у инстинкт.
Знам да све ово звучи као мистификација, али човјек увијек тражи нешто иза истине.

Негдје на пола пута (монтаже), филм постаје нека врста живог организма који има властити дух. У монтажи се с тим духом преговара: да ли му одговарају промјене кадрова, музике, ритма; да ли може да дише. Он почиње да реагује, опире се и говори сопственим језиком. Филм се тада више не „монтира“ — он се слуша. Ако престанете да разговарате с филмом, изгубили сте га.

Којим језиком говори овај филм?
У времену у којем су слике постале потрошна роба, овај филм их враћа њиховом архаичном достојанству: слици која не објашњава, него дише. Филм говори предвавилонским заједничким језиком, језиком који смо сви разумјели без учења.

Он не нуди причу, него ритам.
Умјесто нарације – перцепцију.
Умјесто драматургије – свијест о тренутку.
Нема централног лика осим гледаоца.

Кроз стотине снимака из различитих земаља, створио сам колаж који дише као једно путовање.
То је филм о перцепцији, вјери, сумњи, одузимању смисла и његовом поновном стварању.

О обичним, малим, свакодневним чудима …..

Продукција филма трајала је пет година и у њој је учестовало скоро стотину сниматеља из цијелога свијета.
Филм је настао у продукцији МЛТ Медиа уз подршку Аудио-визуелног центра Републике Српске .

Режија, сценарио- Бранко Лазић
Продуцент – Љубомир Тешинић
Копродуцент – Мирослав Бата Петровић
Монтажер – Ведран Марић
Дизајн звука – Владимир Владетић
Оригинална музика – Марко Тица
И многи други пријатељи на https://lab-film.com/
Продукција МЛТ Медиа, Бигоц продуцтион, ФИКС ФОКУС
Суфинасиран средствима АВЦ РС