Препорука за читање: „Празне куће“ Данка Ивановић

Роман „Празне куће“ Данке Ивановић је један смјели првијенац, поетски роман састављен од низа малих поглавља од којих се нека састоје од једне реченице. Сам наслов потиче од израза који се у неким крајевима Црне Горе користи за куће без мушких чланова, па се већ из њега може наслутити централна тема којом се бави. Иако нема изразиту линеарну радњу, може се рећи да прати исповијест главне јунакиње која говори о историји своје породице, о особи ускраћеној за оца и стрица – особи која је одрасла у окружењу јаких жена, која се бори за своје мјесто у овом суманутом свијету.

Е, сад слободно заборавите да сте прочитали претходни пасус. Јер кад овако напишем, готово сам сигуран да је то књига коју ни ја сâм не бих прочитао. Због тога је јако незахвално писати препоруке књига, поготово оваквих – нетипичних романа, довољно херметичних да одбију просјечног читаоца и довољно пјесничких да отјерају и оних мало заинтересованих што преостане.

Данас читамо по принципу препорука, пажњу нам одвлаче разниблогери, влогери, букстаграмери – књиге читамо на плажи или током одмора,а и ако не спадамо у ту категорију, опет је велика већина читалаца она којаволи да зна шта чита. И генерално, уопште не кривим читаоце због тога,писци су се својски потрудили да у таласу херметичности својих дјеласвојски огаде нешто што се и може назвати „поетским романом“.

Но, ту треба подвући линију. Роман „Празне куће“ свакако јесте и поетски роман и јесте неким својим дијелом херметичан, самим тим што нема јасну радњу и већим дијелом је посвећен промишљањима јунакиње или кратким епизодама. Исто тако, то је један сулудо забаван роман – доказ да се и озбиљна проза може писати да буде забавна и пријемчива сваком.

Направили бисте страшну грешку ако бисте само по опису романа одлучили да га не читате. И не говорим ово да бих било кога осудио, имам исти став и исто мишљење;  да се не лажемо – понекад такве књиге знају да буду бескрајно досадне. Да би се један овакав роман написао, потребна је виртуозност, способност да се из поетске затворености и слика које су само аутору јасне, пређе у стварност разумљиву сваком. Ово је књига која ће вам сигурно измамити осмијех на лице много пута, али ће вас исто тако динамично возити кроз емоције, тако да није искључено да ће вам се на лицу појавити и сузе. Толико је забавних и духовитих епизода у овом невеликом роману и то ниједног трена није усиљени хумор, већ више ироничне и циничне импресије којима и није првобитна намјера да буду смијешне. Управо тај „непланирани“ хумор даје драж овој књизи и боји је у шаролик спектар због кога излази из оквирâ у које би је могли ставити.

Та горко – слатка прича без правог возног реда говори о жени довољно еманципованој да схвати на каквом се мјесту на планети налази, али исто тако да се ничим не одриче историје своје породице и оног шта ју је формирало. А опет, ја бих рекао да је то прича о губицима – чак и више од свега другог, прича у којој је успомена више знак питања, него што је закључак. На много мјеста јунакиња се пита како су њени преци могли ово или оно; од свакодневних ствари, до питања о смислу постојања, али то нису само питања која потичу из неразумијевања, већ управо супротно.

Јунакиња ничим не осуђује своје претке, чак и када о њима говори са дозом ироније, али ни своје савременике, јер се од њиховог презира брани управо том простодушношћу.

Ово јесте храбар роман због начина на који је написан, али управо због такве структуре коју има, он је то што јесте, не бих ни могао да га замислим другачије. Вјерујем да ћете након читања ове књиге другачије гледати на одреднице које се књигама приписују, да нећете бјежати од поетског романа „као ђаво од крста“, јер кад испловите из овог дубоког мора емоција Данке Ивановић, схватићете да књижевност итекако имао још шта да понуди.

Стево Грабовац