RL vs VL
„Ваљда ја најбоље познајем своје дијете!“ Мислим да нема родитеља који није бар једном помислио или изговорио ову реченицу. Ако има, нека први баце камен, јер ја јесам. Често сам увјерена да свог сина знам боље него ико други. И мислим да је фин дечко. А да ли је?
Никада се у историји људског постојања није више расправљало о родитељству. Никада није успостављено више психолошких синтагми које објашњавају приступ васпитању властитог дјетета. Савремени човјек је стално запитан да ли је урадио нешто погрешно, да ли ће његов насљедник вући несагледиве посљедице, рецимо, јер га нису довољно хвалили док је био мали, или јер је бака која га је чувала вољела да пије кафу с комшиницама, и да подвикне кад насљедник појача цртани. Или можда јер је учитељица у другом разреду рекла да је немиран на часу и размјестила га од најбољег другара. Или што му нисмо купили лиценцирани Мајнкрафт на распусту између петог и шестог разреда. Јер, зар не, ми најбоље познајемо своју дјецу. Купујемо им гомиле играчака, ако смо мислећа бића, онда оних едукативних, за рани развој. Набављамо им плеј стејшн за рођендане, љубимо их за лаку ноћ, причамо приче, питамо како је било у школи, правимо журке, купујемо андроиде, модерне патике и рачунаре. Све им пружамо да не би послије вукли психичке посљедице због траума из дјетињства. Ми смо добри родитељи. Ми најбоље познајемо своју дјецу и знамо шта им је потребно. А потребно им је толико тога.
А онда се појавила Адолесценција, Нетфликсова серија која нам баца у лице рукавицу која вришти: НЕ, НЕМАТЕ ПОЈМА КО СУ ВАША ДЈЕЦА.
Критика и публика су се сложиле, серија је умјетничко дјело. У само четири епизоде, у само четири кадра, срушено је толико митова, да је сасвим оправдано што сви говоре о томе. У времену у ком је гледање серија чест хоби, нарочито на платформама попут Нетфликса, жанровске карактеристике су бедем који се ријетко руши. Знате, оно, у првој епизоди је убијена тинеџерка, осталих 4-7-15 епизода се рашива стварност у којој је живјела, открива прљав веш и на крају се изненадимо јер је убица неко из непосредне околине од ког тако нешто не бисмо очекивали. Али, серија нам лијепо укаже да је тај неко био помало луђак, социопата, само се то није видјело на почетку. Сви смо погледали десетине таквих серија.
На први поглед, и Адолесценција звучи тако, убијена тинејџерка, потенцијални убица је тринаестогодишњак. Али, овдје су све жанровске одлике само поштапалице које је ауторски тим употријебио да нас увуче у вртлог немогућности разумијевања другог бића,нарочито кад је то биће тинејџер. Дјечак Џејми није чудовиште, а сви замишљамо да је тринаестогодишњи брутални убица чудовиште, јер нам је тако лакше. Његов живот, породица, школа, друштво, све је сасвим нормално. Такву дјецу виђамо сваки дан. На његовом кревету је још увијек плишани медвједић. Мама и тата нису интелектуалци, али су коректни људи, породица није дисфункционална. Слажу се међусобно, тата покушава да учествује у животу сина, иако много ради. Син, нажалост, није талентован за фудбал, али зато добро црта. Имају све што је потребно за нормалан живот. Такви живе свуда око нас, то је оно што зовемо просјек. И одједном, изненађење, серија не даје одговор зашто је Џејми убио дјевојчицу. Изван клишеа, сазнајемо да ни она није била анђео. Била је, као и толико других дјевојчица (које плачу пред родитељима кад добију тројку, чувају плишанце, које маме и тате сматрају њежним и осјетљивим, и не наслућују какав је онлајн живот њихових принцеза, или принчева, свеједно), прилично злочеста у виртуелном, а вјероватно и у стварном свијету. Кињила је клинца из школе на инстаграму. Сјетимо се више случајева самоубиства младих људи последњих година баш због тога. Сајбер насиља. Након одгледане серије, да ли ја (или било ко други ко има тинејџера у кући) смијем да се закунем да моје добро дијете никог није кињило на инстаграму?
Да се вратимо на мит из прве реченице овог текста: да ли смо сигурни да познајемо своју дјецу?
Адолесценција је добра серија, између осталог и због тога што нам одговор на ово питање није сервирала на тацни, чак напротив, мучно нас је натјерала да га поставимо, не оставивши нам никакву прокрчену стазу којом ћемо кренути да потражимо одговор. Просто зато што стазе нема. Зато што никад у историји човјечанства тинеџери нису водили два паралелна живота. Реални и виртуелни. А виртуелни, о ком ми немамо појма, је за њих често важнији од реалног.
У гомили фраза из текстова о родитељству које сви читамо постоји и она да је данас теже одрастати него прије тридесет година. На први поглед, то је будалаштина. Данашња дјеца, у материјалном смислу, макар у цивилизацији којој припадамо, имају много више од свих претходних генерација. Али, поред стварног свијета, у ком им материјалне ствари омогућавају благостање, они живе тај други живот о ком одрасли немају појма. Није да ми, родитељи, немамо налоге на фејсбуку или инстаграму и да не користимо емотиконе у коментарима. Али нама је то разбибрига. А њима је, ма како ми не жељели да повјерујемо у то, тај виртуелни свијет платформа на којој комуницирају много више него у стварности.
Језик којим се дјеца служе на инстаграму (и свим другим мрежама за које родитељи најчешће никад нису чули) претходна, наша генерација не разумије. Адолесценција нам је то показала врло пластично. Искусни полицајац провјером налога на друштвеним мрежама стиче утисак да су убијена и убица били другари, јер му је остављала срца као коментаре на фотографије. А он, као ни било ко од одраслих нема појма да боја срца одређује значење. У очима наше дјеце, кад мама остави љубичасто срце у неком коментару, мама је неписмена. Јер не зна да се тиме брука. Постоји и израз за ту врсту брукања, а ја га, као и већина других мама, не знам. Пишући текст, замолила сам сина да ме упути на неки извор на ком могу наћи значења емотикона. Одговорио ми је да такав извор не постоји, да се свакодневним животом значења мијењају и да нису „закуцана“. Дакле, баш као и сваки други језик, и тај онлајн је жива материја. Појмови попут „меносфере“или „инцела“, експлозије црвене пилуле или броја 100, одраслим особама, које су одрастале играјући се напољу, или не значе апсолутно ништа, или (ријетки) знају шта представљају, али то не доживљавају нарочито озбиљно. А припадницима генерације З, а нарочито Алфа, те ознаке могу промијенити живот. Та експлозија у малој сличици може да изазове експлозију у стварном животу. Видјели смо у серији, може им промијенити живот до те мјере, да су спремни да брутално убију, чак и не знајући шта то тачно значи. Јер, они су одрастали играјући,рецимо, ГТА, игрицу која се састоји од кретања које се зауставља само да би се сурово убио случајни пролазник. И иде даље. Нема никакве друге радње. Нема никаквих интеракција између ликова. Нема узрока. Нема посљедице. Само успутна смрт послије које се иде даље. У тренутку док пишем овај текст, игрицу(једну од многих унутар те франшизе) онлајн игра око 28 милиона играча. Већина њих је малољетна. Зашто смо толико увјерени да нашу дјецу васпитавамо ми, који смо активно с њима (у најбољем случају) само неколико сати дневно, у односу на игрицу и онлајн платформе на којима проводе мање-више сво своје будно вријеме. И то је једно од питања које себи постављамо након гледања Адолесценције. Јер дјечак тек у трећој епизоди, у драматичном разговору с психологом, почиње да наслућује шта је стварно урадио. И то му изазива непријатност па му је лакше да о томе не говори.
Као и о сваком умјетничком дјелу, о Адолесценцији ће се дуго говорити, из најразличитијих могућих критичких углова. Један од њих је патријархални, токсично-традиционални. Супротан њему, феминистички, па и радикално феминистички. Прије неки дан, видјела сам коментар у ком једна феминисткиња преклиње да се серија тумачи искључиво као прича о токсичној мушкости. Један од начина је овај о ком ја тренутно размишљам. Да сам неко, откупила бих серију и приказивала је као дио обавезне наставе за дјецу у вишим разредима основне школе. Сваке. И у најмањем селу. О њој бих правила родитељске састанке. Обучила бих просвјетне раднике да неколико часова с дјецом (и родитељима) разговарају о оном што су видјели. Просто јер родитељи, одрасли људи који су формирани у пре-дигиталном времену, не умију да науче дјецу како се одговорно живи на мрежама. А тај живот се прелива у стварност. Често смртоносно. Сјетимо се трагедије у Рибникару.
Сјетимо се вршњачког насиља које буја. И сјетимо се да нисмо ти који најбоље познају своју дјецу.
