Тања Ступар Трифуновић: Страствено приступање језику

Историја памти историјска дешавања, књижевност памти интимну историју човјечанства, то је њена чаробна моћ.

 

Тања Ступар Трифуновић је финалиста НИН–ове награде за најбољи роман године, са својим романом „Дуж оштрог ножа лети птица“. Као и сваки пут, у ово доба године почиње извјесна еуфорија и књижевност се нађе у центру пажње, заједно са свим другим актуелностима.

 

С обзиром на тему твог романа, да ли вјерујете у отрежњујућу моћ књижевности, то јест да ли би, ако књижевност има некакву супер моћ, то управо била способност буђења свијести код читаоца?

Да не вјерујем у моћ књижевности не бих се с њом ни бавила. Али са књижевношћу, да се сликовито изразимо, ствари стоје као у оним анимираним или играним филмовима гдје сви у екипи имају неке супер моћи и ту је с њима, а да не зна ни сам зашто неки лузер или лузерка, једно наизглед обично људско биће које тек пред крај филма у некој критичној ситуацији открива да оно заправо има најбоље и највеће супер моћи. И онда та јунакиња на крају изненадивши све, а понајвише саму себе, спасава ствар. Управо таква врста јунакиње била би књижевност. Када све прође, када претуримо преко себе тежину великих историјских дешавања и њихових још обимнијих историјских тумачења, када се слегну ватромети и пепео побједа и пораза из свега тога књижевност ишчепрка и спаси оно што је остало од човјека, од људске приче.

Књижевност неће промијенити свијет ни поништити моћ зла, али спасиће оно што нам је драгоцјено оне мале људске истине које памти од првих записа, од када је човјек завапио над самим собом тражећи неки смисао и избављење. Историја памти историјска дешавања, књижевност памти интимну историју човјечанства, то је њена чаробна моћ.

Представљте један други и другачији књижевни глас који долази из Босне и Херцеговине. Да ли вјерујете да се коначно буди нека нова књижевна сцена у којој ће до израза доћи управо ти нови гласови?

Мислим да су се назнаке те сцене итекако видјеле и могле пробудити и раније да је било више слуха и заинтересованости. Књижевност је код нас у најнеповољнијој позицији у односу на друге умјетности и у односу на све остале земље у окружењу. Не постоји фонд за превођење, ни стипендије за нове рукописе, ауторска права нису регулисана, нема никакве уређене структуре која би била подршка ауторима. Са друге стране и поред тог свега ми имамо релавантне књижевнике и књижевнице што ме чини поносном на своју генерацију као и на генерације млађих стваралаца јер су се тежим путем и без локалне и државне подршке успјели својим аутентичним књижевним гласовима изборити за своје мјесто и сада заиста можемо говорити о новој и врло живој књижевној сцени код нас.

Ако бисте могли, то јест ако би то уопште било обухватно, како и којим ријечима бисте описали своју поетику?

Могу рећи да је мој стваралачки кредо близак оном читалачком. Волим ауторе који страствено приступају језику, волим текст гдје је језик жесток и жив. Ако нисам још то постигла надам се да сам близу. Свака нова књига је нови изазов и покушај да се то неодољиво пулсирање живота што више ухвати у текст.

Како доживљате сву ову изненадну медијску пажњу која се обавија око ауторица и аутора који се нађу у финалима великих књижевних награда?

Подносим би била ријеч најбилжа истини. Годинама сам радила као новинар, као портпарол библиотеке, модераторка књижевних програма, а и до сада сам се захваљујући ранијим књижевним наградама налазила у, истина је, нешто блажој изложености медијској пажњи. Послови које сам радила су подразумијевали рад у медијима или рад са медијима тако да морам признати да ми то искуство донекле помаже и олакшава. Оно што ми отежава је што су мени ријечи важне, а у овој поплави говорења о истом тешко је бити одговоран према казаном и сваки пут рећи нешто смислено што је претпостављам сваком ко се бави књижевношћу важно.

И најзад, опште да општије не може бити: шта за Вас значи НИН–ова награда?

Морам признати да су ми у свим разговорима најтежа питања о наградама. И оне и мој однос према њима су двојаки. Награда и књига понекад се могу сретно срести па једна другој чине и образ и услугу, а могу се и несретно мимоићи па нити има шта књига од награде, ни награда од књиге.

Интимно, била бих лицемјерна када бих рекла да ми не значе јер и у мени као у сваком људском бићу чучи онај мало несигурни човјек што је нешто направио, па загледа са свих страна и није сигуран да ли то вриједи и значи му када неко наиђе и каже лијепо си ти то урадио. У том смислу мени свако књижевно признање значи неку врсту потврде и охрабрења.

НИН-ову награду сам пратила прво као пажљива читатељка, потом сам писала књижевну критику и радила интевјуе и књижевне вечери са добитницима, прије десет година сам се са првим романом нашла у ужем избору тако да могу рећи да је на различите начине пратим годинама и да она и поред свих успона и падова има значајно мјесто у некад југославенској, а сад српској књижевности и дефинитивно највећи утицај на читалачку публику.

 

 

разговарао: Стево Грабовац