Упорна преиспитивања истине
Кристиан Новак се слободно може назвати регионалном књижевном звијездом. Његови романи читани су широм простора бивше Југославије и омиљени међу критиком и публиком. Ништа у томе не би било необично да се Новак у свом приповиједању не користи кајкавским дијалектом и да његови романи не обрађују тешке и сложене теме о којима се не говори наглас. Овај феномен и није толико тешко објаснити: Новак напросто фантастично пише. Ради се о књигама које вас увуку од прве странице и не пусте вас до задње. Та способност мајсторског приповиједања је нешто што им даје универзалну снагу.
Његов микрокосмос је Међимурје – сјеверни дио Хрватске омеђен ријекама Муром и Дравом. На том невеликом пространству смјештена је радња већине његових романа и то им даје препознатљиву линију приче. Мислим да не постоји бољи примјер у савременој регионалној књижевности како локално може постати глобално и како слабо кориштен дијалект може да се бави универзалним темама. Новак не гради мегаломанске структуре, сви његови јунаци су обични, мали људи из комшилука. Ни у једном тренутку они нису били предодређени за велике ствари. А онда се деси да судбина пред њих постави изазов с којим се морају изборити најбоље што знају. И кроз све те стрпљиво грађене карактере провлаче се питања која све нас муче. Питања о свијету у коме живимо и с чијим замкама морамо да се носимо. То нису безбојни јунаци – позитивни или негативни, већ вишеслојне личности чија права природа увијек изнова долази на испит.
Након великог успјеха романа „Циганин, али најљепши“, Новак се упустио у писање захтјевне приче која на моменте подсјећа на копање по свјежим ранама. У основи његовог најновијег романа „Случај властите погибељи“ стоји истинита прича. Сам наслов изведен је из дијела заклетве коју полажу хрватски полицајци при ступању на дужност у коме се каже да ће штитити устав и закон чак и у „случају властите погибељи“. И ту је управо коријен једне велике трагедије. Један млади саобраћајни полицајац у малом, међимурском мјесту је савјесно обављао своју дужност. Неки би рекли: и превише савјесно. Једном приликом наплатио је казну за пребрзу вожњу сину неког од локалних моћника, да би га његов командир позвао и рекао му да се такве ствари не раде. Младић се одлучио супроставити надређенима. Сматрао је како правда треба да буде иста за све и да је то темељна поставка дужности које обавља. Наравно, врло брзо постаје мета подсмијеха својих колега и жртва мобинга у којем се сваки његов корак кажњава. Изреволтиран оваквим поступцима, жали се лично министру полиције и медијима, указујући им на корупцију унутар полиције. Убрзо након тога пронађен је мртав са простријелном раном на челу. Обдукција је утврдила да се ради о самоубиству. Његови родитељи и његови суграђани нису могли да се помире са оваквим објашњењем и убрзо је кренула серија протеста који нису довели до рјешења. Остаће то само једна мрачна мрља из савремене историје.
Како је могуће да тако лако стигнемо од једне казне за пребрзу вожњу до трагичне смрти? Шта се то десило са свијетом у коме живимо?
Роман „Случај властите погибељи“ не бави се директно самим случајем сумњиве смрти младог полицајца. Није ријеч о кримићу који пред читаоца поставља замршен заплет који ће на крају испливати са расплитањем мистерије. Роман се бави посљедицама ове смрти и с тим на какав је начин она оставила трагове на оне који су имали било какве везе с њом. Прије свега је то прича о једној породици која се одједном нашла пред нечовјечанским изазовом који ће све њене чланове натјерати да преиспитају своја увјерења. У питању је честита радничка породица у којој нико није очекивао да ће се морати носити са оваквом страшном трагедијом. Добра је напомена да се овакве ствари могу десити свуда и било коме од нас. Кроз роман пратимо односе који се урушавају и учвршћују док се јунаци покушавају снаћи у свијету који их је издао. Може се рећи да је један од главних јунака књиге полицајац – старији брат настрадалог младића – који је разапет између оданости породици и служби. То његово балансирање уводи га у низ сукоба које мора надвладати и остати човјек до самог краја. У још једној линији приче пратимо младу професорицу која својим ученицима покушава усадити осјећај за правду и истину. Пратимо је од тренутка када поставља на сцену драмске секције „Антигону“ до оне тачке док не сазна за трагичну смрт полицајца. Стављајући на коцку свој посао и породицу, она ће упорно преиспитивати истину и борити се да опстане у окружењу које за њу од тада постаје туђе.
Може се рећи да је ово и роман о онима који окрећу главу и онима који сулудо ризикују све. Не бави се моралним дилемама и не осуђује никог, како то и чине све озбиљне књижевне приче. Не бјежи ниједног тренутка у памфлет и не покушава наметнути властиту истину. Писан динамично, у два правца: један дио је урађен као сценарио, а други је писан у приповиједном тону – роман одржава тензију емотивним и животним потресима ликова, гдје приповједач избјегава сваку врсту анализе. И због тога управо изгледа као моћна и јака структура састављена од прича већих од живота. Док се све унутар њега руши, роман остаје чврста грађевина какву само врхунски мајстори знају написати.
И поред болних тема у које задире, роман се чита лако. Нема у њему херметичности која би вас зауставила, иако постоје мјеста након којих ћете свакако пожељети предахнути. Не због тога што их нисте разумјели, већ управо супротно.