Вуле Журић: У Крајини сваки камен који дотакнеш има везе са причом о борби за слободу

Вулета Журића срео сам у башти хотела Палас у Бањалуци, био је то један од оних сусрета који нису дуго договорани, скоро па спонтан. Затекао сам га како чита културну рубрику дневних новина разастртих на столу, што је једна од ријетких слика које се слабо виђају по нашим локалима.

Знао сам да је већ доста писао о разним личностима из Крајине, па смо разговор почели тим његовим чудним и некад чак и тешко објашњивим везама са овим крајевима.

„Први пут сам био у Бањалуци када сам писао о Бранку Ћопићу, била је то радио драма за програм радио Београда на стогодишњицу Ћопићевог рођења. До тада сам већ писао неке радио драме, махом о писцима. Тако да сам мало истраживао Ћопића, једног од мојих најомиљенијих писаца, не само из дјетињства. Ја сам Ћопића јако рано схватио као веома озбиљног писца, уз Андрића, Крлежу, Мешу Селимовића, који стоји раме уз раме са њима, али никада није био тако прихваћен, јер као да је судбина хтјела тако да га осуди да буде упамћен као дјечији писац. И из тог истраживања је произашао роман о Ћопићу, а тек пар година касније сам први пут путовао у Хашане, доживљавајући неку врсту епифаније. То је био мој први сусрет с Крајином.

Очигледно из Крајине долазе људи који у мени буде неко животно интересовање, а то су људи који су и ствараоци, а с друге стране су и – слободарци, да их тако назовем, умјетници уско повезани са осјећајем за слободу

А онда сам био у Приједору неколико пута, скупљајући грађу за књиге о браћи Стојановић, Младену и Сретену. Владика Јован је на промоцији књиге о Сретену Стојановићу рекао да сам ја крајишки писац иако нисам из Крајине, јер чињеница је да сам писао и сценарио за филм о Петру Кочићу – „Слепи путник на броду лудака“ који је режирао Горан Марковић.

Очигледно из Крајине долазе људи који у мени буде неко животно интересовање, а то су људи који су и ствараоци, а с друге стране су и – слободарци, да их тако назовем, умјетници уско повезани са осјећајем за слободу. У Крајини сваки камен који дотакнеш има везе са причом о борби за слободу.“

• Хајде да се онда мало вратимо на почетак. Сарајево. Како изгледа Сарајево твог дјетињства и младости?

Имао сам једно досадно, безбрижно дјетињство. Мој отац је дошао из Новог Сада у Сарајево да студира, ту је упознао моју мајку, ја сам рођен 1969. године, сјећам се тог, да тако кажем – аналогног Сарајева, пријератног. Знамо колико се у то вријеме бивше Југославије посвећивало пажње нашим дјетинствима, било би погрешно рећи да нам је свима било исто, али у школи смо бар сви били једнаки, није служила само за учење, тамо су се склапала нека пријатељства и проводило се вријеме. Оно што свакако јесте важно за моје дјетињство, јесте да сам одрастао међу књигама, моја мајка је завршила књижевност и радила је као лектор и коректор у издавачком предузећу „Свјетлост“, у његово златно доба. С друге стране, мој отац је био грађевински техничар, али су обоје куповали књиге. Оно што је интересантно јесте да мене књиге тада уопште нису интересовале, бјежао сам од њих као ђаво од крста. Тек некад на крају осмог разреда основне сам почео да читам, али врло брзо сам постао манијак који гута све што дохвати.

Данас је то један од оних градова у којима ми не треба карта да бих знао гдје је шта, град мог дјетињства, тако да је сигурно да ме Сарајево формирало, али претпостављам – да чак и рата није било ја бих свакако отишао из њега, зато што то једноставно тако иде у животу

Oдрастао сам у романтично опасном крају, једну степеницу изнад „Кинотеке“, тако да није било ни дана, од моје осме или девете  године, а да нисам гледао неки филм. И много сам волио телевизију, чак и данас савршено памтим те емисије, чини ми се, могу се сјетити и у које су вријеме емитоване. Иако сам заправо хтио да упишем гимназију, одувијек сам био бунџија, а ипак је гимназија мјесто за мало привилегованију дјецу, тако да сам на крају уписао Жељезничко-техничку школу. Моја средња стручна спрема је заправо – отправник возова. А то је породична традиција, готово сви Журићи су били жељезничари. Но, тек у средњој школи ми је било јасно шта желим, истина, мало сам се двоумио око позоришне режије, али како сам већ у тринаестој години на поклон добио писаћу машину, портабл „Олимпију“, мислим да је са тим моја судбина била запечаћена. Већ у седамнаестој сам почео писати неке причице, а у „Књижевној ревији“ сам убрзо и објавио свој први текст – филмску критику филма „Бети Блу“. Тада сам почео да одлазим до Београда, чим бих зарадио неки џепарац да купим књиге или плоче, осјећао сам ту потребу да се макнем од Сарајева. Но, имао сам ја тамо своју рају, све је то било безбрижно, чак и када сам се вратио из војске 1990. године, све је то трајало док се није десило оно што се десило, али није се десило само мени, већ свима. Тако да немам ја са Сарајевом никакав проблем, а не вјерујем да га и Сарајево има са мном, о рату сам писао без острашћености, али мислим да се Сарајево данас односи према мени као да сам странац. Данас је то један од оних градова у којима ми не треба карта да бих знао гдје је шта, град мог дјетињства, тако да је сигурно да ме Сарајево формирало, али претпостављам – да чак и рата није било ја бих свакако отишао из њега, зато што то једноставно тако иде у животу.

• Кад смо код формирања, шта је то чега се сјећаш, а да можеш рећи да је снажно утицало на тебе?

Доста формативна је била  емисија која је ишла својевремено на телевизији Београд, петком у 22 сата, коју је опет водио Крајишник – Џевад Сабљаковић, који је сваке седмице представљао по једну књигу. А како он у петак представи књигу, ја већ у суботу ујутру идем до књижаре да је купим. Не све, наравно, али велику већину тих књига. Све се то некако мијешало са утицајем емисија за дјецу, била су то мала умјетничка дјела. Иако ме мајка у почетку наговарала да идем на књижевне вечери, мене то није привлачило, све док нисам отишао на поетско вече Стевана Раичковића. Кад гледате Раичковића да говори поезију, то је исто као да гледате Марадону кад игра фудбал. Имао сам прилику, захваљујући мојој мајци, да однесем једну своју причу Стевану Тонтићу који ми је тада рекао како је то добро, али би требало радити на њој и да бих свакако требало да пишем кратке приче. Наравно, као и сваки млади писац мислио сам како сам ја потпуни геније, а да он нема појма, али онда се десило да сам погледао филм „Случај Хармс“ Слободана Пешића, што је, наравно, даље водило до књиге „Случајеви“ Данила Хармса. Тада сам схватио да не треба бити довољно паметан, већ помало мангуп, можда није права ријеч, али млади писац мора да копира своје узоре, у томе нема ничег лошег,  кроз то копирање крчиш пут ка своме гласу. И не треба бјежати од тога, то је знак да те то интересује и да размишљаш о томе. Наравно да је било мноштво прича које сам написао, а које су подсјећале на Хармса. Већ након што сам се вратио из војске, скупило се тога довољно за књигу, требало је да објавим за једну библиотеку издавачке куће Свјетлост, међутим, тадашњем рецензенту, Ранку Сладојевићу се то није свидјело, једино му је наслов био добар, а књига се звала „Умри мушки“,  по филму Џона Мек Тирнана. Но, ту је на сцену опет ступила моја мајка, која ме наговорила да шаљем своје радове на књижевне конкурсе и тако сам добио прву награду на конкурсу који се тада звао „Мајско перо“, а послије је преименована у – „Српско перо“ у Јагодини, то је било тада неких хиљаду марака, али у исто вријеме Књижевна омладина Србије ми јавља да је моја књига прошла на конкурсу за објављивање, али да они немају тренутно новца да је штампају. Но, десиће се послије да ће у некој сарадњи са „Свјетлошћу“ та књига ипак изаћи и то је већ била јасна назнака оног чиме ћу се у животу бавити.

И данас све што радим, као да то први пут радим, када ми изађе чланак у културном додатку, ја се заиста обрадујем као мало дијете.

• Како изгледа књижевност као живот?

Сјећам се једном, код Вуковог споменика, а у то вријеме сам живио у Панчеву, био је воз који је редовно ишао, отприлике сваких сат времена, и таман долази воз, а мени прилази полицајац да ме легитимише. И ја му кажем да пожури, јер ако ми оде воз мораћу цијели сљедећи сат да читам Дикенса, мислим да сам сва његова дјела прочитао у возу. И пита ме полицајац чиме се бавим, а ја кажем: „ја сам писац“. А он каже: „Добро, али шта радиш“!?

Ти заправо живиш у језику, знам да то звучи сулудо, али узмимо сликаре или музичаре – сликар хода и гледа боје, а музичари стално нешто вјежбају, а овај наш пут дуго траје и слабо је видљив, јер треба ти да то све уклопиш, напишеш, а онда треба то неко и да прочита, а кад је све готово ти већ идеш даље

Питање је да ли је то уопште посао. Како сад то објаснити неком ко ради у руднику, копа неку башту, али ово је један посао који траје двадесет четири часа дневно, ја га тако видим, ниједног тренутка дућан није затворен, а мислим да писац много више ради прије него што почне да пише. Сјести и писати је, да тако кажемо, егзекуција, ја са тим немам проблем, доста лако пишем, али оно што схватим јесте да радим више ствари одједном и никад не знам када ће шта ново да искочи. И онда схватите колико сте заправо искључени из овог свијета. Наравно, нисам ја сад као нека будала која хода около и мирише тратинчице, али стално на нечему радим. Схватио сам исто тако да ни на чему не треба инсистирати, већ, када си одлучио да будеш писац, треба да пустиш да нека врста унутрашњег ритма води с тобом. Ако си требао данас нешто да пишеш, а баш ти се не да – онда немој то да радиш. Има неки разлог, нешто ћеш да сазнаш ново, нешто ће се десити. Твоје највеће уживање је да пребираш по самом себи док не нађеш праве ријечи, па и кад их нађеш, онда треба наћи прави ритам, а кад га нађеш, то је то. Ти заправо живиш у језику, знам да то звучи сулудо, али узмимо сликаре или музичаре – сликар хода и гледа боје, а музичари стално нешто вјежбају, а овај наш пут дуго траје и слабо је видљив, јер треба ти да то све уклопиш, напишеш, а онда треба то неко и да прочита, а кад је све готово ти већ идеш даље.

Имам доста ствари из публицистике на којима радим, али требало би то све да разгрнем и посветим се роману. Писање романа је највећи изазов.

• Какви су планови и идеје за даље?

Дуго нисам написао роман. У вријеме пандемије, почео сам да пишем, скупљао сам грађу, рекао сам да морам довршити нешто што сам већ почео да радим – требало би да напишем роман посвећен 1848. години и војводи Стевану Книћанину, који је био предводник српских добровољаца, али неће бити само историјски, у смислу – да се само проговори о томе, он је био јако интересантан човјек, кнез Милош га је одабрао да му буде тјелохранитељ, тако да је он попут оних људи који данас стоје иза политичара док дају изјаве, он би се појавио у турској ношњи, толико упечатљив да је његов портрет сликало чак седам сликара. Желим да напишем нешто што је унатражна повијест која би почела са парастосом и све до његовог путовања у Цариград годинама раније. Пуно сам грађе ишчитао, само сад морам поново да је прочитам, примијетио сам да не волим да пишем док све не сазнам, пуно се у задње вријеме ослањам на то. Проблем је, наравно, кад нешто тражиш. па наиђеш на нешто сасвим друго и то те онда сасвим заокупи. И требало би да напишем нешто о већ помињаном Сарајеву, мислим да ћу то написати кроз причу о свом ујаку, он је био и Скојевац, али и човјек од културе. Иако је писао радио драме и критике, није оставио тога пуно иза себе, али управо из те његове посвећености граду и култури, могао бих да испричам причу о једној породици.

Имам доста ствари из публицистике на којима радим, али требало би то све да разгрнем и посветим се роману. Писање романа је највећи изазов.

 

разговарао Стево Грабовац