Vule Žurić: Pisanje romana je najveći izazov

Vuleta Žurića sreo sam u bašti hotela Palas u Banjaluci, bio je to jedan od onih susreta koji nisu dugo dogovorani, skoro pa spontan. Zatekao sam ga kako čita kulturnu rubriku dnevnih novina razastrtih na stolu, što je jedna od rijetkih slika koje se slabo viđaju po našim lokalima.

Znao sam da je već dosta pisao o raznim ličnostima iz Krajine, pa smo razgovor počeli tim njegovim čudnim i nekad čak i teško objašnjivim vezama sa ovim krajevima.

„Prvi put sam bio u Banjaluci kada sam pisao o Branku Ćopiću, bila je to radio drama za program radio Beograda, na stogodišnjicu Ćopićevog rođenja. Do tada sam već pisao neke radio drame, mahom o piscima. Tako da sam malo istraživao Ćopića, jednog od mojih najomiljenijih pisaca, ne samo iz djetinjstva. Ja sam Ćopića jako rano shvatio kao veoma ozbiljnog pisca, uz Andrića, Krležu, Mešu Selimovića, koji stoji rame uz rame sa njima, ali nikada nije bio tako prihvaćen, jer kao da je sudbina htjela tako da ga osudi da bude upamćen kao dječiji pisac. I iz tog istraživanja je proizašao roman o Ćopiću, a tek par godina kasnije sam prvi put putovao u Hašane, doživljavajući neku vrstu epifanije. To je bio moj prvi susret s Krajinom.

A onda sam bio u Prijedoru nekoliko puta, skupljajući građu za knjige o braći Stojanović, Mladenu i Sretenu. Vladika Jovan je na promociji knjige o Sretenu Stojanoviću rekao da sam ja krajiški pisac iako nisam iz Krajine, jer činjenica je da sam pisao i scenario za film o Petru Kočiću – „Slepi putnik na brodu ludaka“ koji je režirao Goran Marković.

Očigledno iz Krajine dolaze ljudi koji u meni bude neko životno interesovanje, a to su ljudi koji su i stvaraoci, a s druge strane su i – slobodarci, da ih tako nazovem, umjetnici usko povezani sa osjećajem za slobodu. U Krajini svakikamen koji dotakneš ima veze sa pričom o borbi za slobodu. „

• Hajde da se onda malo vratimo na početak. Sarajevo. Kako izgleda Sarajevo tvog djetinjstva i mladosti?

Imao sam jedno dosadno, bezbrižno djetinjstvo. Moj otac je došao iz Novog Sada u Sarajevo da studira, tu je upoznao moju majku, ja sam rođen 1969. godine, sjećam se tog, da tako kažem – analognog Sarajeva, prijeratnog. Znamo koliko se u to vrijeme bivše Jugoslavije posvećivalo pažnje našim djetinstvima, bilo bi pogrešno reći da nam je svima bilo isto, ali u školi smo bar svi bili jednaki, nije služila samo za učenje, tamo su se sklapala neka prijateljstva i provodilo se vrijeme. Ono što svakako jeste važno za moje djetinjstvo, jeste da sam odrastao među knjigama, moja majka je završila književnost i radila je kao lektor i korektor u izdavačkom preduzeću Svjetlost, u njegovo zlatno doba. S druge strane, moj otac je bio građevinski tehničar, ali su oboje kupovali knjige. Ono što je interesantno jeste da mene knjige tada uopšte nisu interesovale, bježao sam od njih kao đavo od krsta. Tek nekad na kraju osmog razreda osnovne sam počeo da čitam, ali vrlo brzo sam postao manijak koji guta sve što dohvati.

Ja sam odrastao u romantično opasnom kraju, jednu stepenicu iznad Kinoteke, tako da nije bilo ni dana, od moje osme ili devete  godine, a da nisam gledao neki film. I mnogo sam volio televiziju, čak i danas savršeno pamtim te emisije, čini mi se, mogu se sjetiti i u koje su vrijeme emitovane. Iako sam zapravo htio da upišem gimnaziju, oduvijek sam bio bundžija, a ipak je gimnazija mjesto za malo privilegovaniju djecu, tako da sam na kraju upisao Željezničko tehničku školu. Moja srednja stručna sprema je zapravo – otpravnik vozova. A to je porodična tradicija, gotovo svi Žurići su bili željezničari. No, tek u srednjoj školi mi je bilo jasno šta želim, istina, malo sam se dvoumio oko pozorišne režije, ali kako sam već u trinaestoj godini na poklon dobio pisaću mašinu, portabl Olimpiju, mislim da je sa tim moja sudbina bila zapečaćena. Već u sedamnaestoj sam počeo pisati neke pričice, a u Književnoj reviji sam ubrzo i objavio svoj prvi tekst – filmsku kritiku filma „Beti Blu“. Tada sam počeo da odlazim do Beograda, čim bih zaradio neki džeparac da kupim knjige ili ploče, osjećao sam tu potrebu da se maknem od Sarajeva. No, imao sam ja tamo svoju raju, sve je to bilo bezbrižno, čak i kada sam se vratio iz vojske 1990. godine, sve je to trajalo dok se nije desilo ono što se desilo, ali  nije se desilo samo meni, već svima. Tako da nemam ja sa Sarajevom nikakav problem, a ne vjerujem da ga i Sarajevo ima sa mnom, o ratu sam pisao bez ostrašćenosti, ali mislim da se Sarajevo danas odnosi prema meni kao da sam stranac. Danas je to jedan od onih gradova u kojima mi ne treba karta da bih znao gdje je šta, grad mog djetinjstva, tako da je sigurno da me Sarajevo formiralo, ali pretpostavljam – da čak i rata nije bilo ja bih svakako otišao iz njega, zato što to jednostavno tako ide u životu.

• Kad smo kod formiranja, šta je to čega se sjećaš, a da možeš reći da je snažno uticalo na tebe?

Dosta formativna je bila  emisija koja je išla svojevremeno na televiziji Beograd, petkom u 22 sata, koju je opet vodio Krajišnik – Dževad Sabljaković, koji je svake sedmice predstavljao po jednu knjigu. A kako on u petak predstavi knjigu, ja već u subotu ujutru idem do knjižare da je kupim. Ne sve, naravno, ali veliku većinu tih knjiga. Sve se to nekako miješalo sa uticajem emisija za djecu, bila su to mala umjetnička djela. Iako me majka u početku nagovarala da idem na književne večeri, mene to nije privlačilo, sve dok nisam otišao na poetsko veče Stevana Raičkovića. Kad gledate Raičkovića da govori poeziju, to je isto kao da gledate Maradonu kadigra fudbal. Imao sam priliku, zahvaljujući mojoj majci, da odnesem jednu svoju priču Stevanu Tontiću koji mi je tada rekao kako je to dobro, ali bi trebalo raditi na njoj i da bih svakako trebalo da pišem kratke priče. Naravno, kao i svaki mladi pisac mislio sam kako sam ja potpuni genije, a da on nema pojma, ali onda se desilo da sam pogledao film „Slučaj Harms“ Slobodana Pešića, što je, naravno, dalje vodilo do knjige „Slučajevi“ Danila Harmsa. Tada sam shvatio da ne treba biti dovoljno pametan, već pomalo mangup, možda nije prava riječ, ali mladi pisac mora da kopira svoje uzore, u tome nema ničeg lošeg,  kroz to kopiranje krčiš put ka svome glasu. I ne treba bježati od toga, to je znak da te to interesuje i da razmišljaš o tome. Naravno da je bilo mnoštvo priča koje sam napisao, a koje su podsjećale na Harmsa. Već nakon što sam se vratio iz vojske, skupilo se toga dovoljno za knjigu, trebalo je da objavim za jednu biblioteku izdavačke kuće Svjetlost, međutim, tadašnjem recezentu, Ranku Sladojevićuse to nije svidjelo, jedino mu je naslov bio dobar, a knjiga se zvala „Umri muški“,  po filmu Džona Mek Tirnana. No, tu je na scenu opet stupila moja majka, koja me nagovorila da šaljem svoje radove na književne konkurse i tako sam dobio prvu nagradu na konkursu koji se tada zvao „Majsko pero“, a poslije je preimenovana u – „Srpsko pero“ u Jagodini, to je bilo tada nekih hiljadu maraka, ali u isto vrijeme Književnaomladina Srbije mi javlja da je moja knjiga prošla na konkursu za objavljivanje, ali da oni nemaju trenutno novca da je štampaju. No, desiće se poslije da će u nekoj saradnji sa Svjetlošću ta knjiga ipak izaći i to je već bila jasna naznaka onog čime ću se u životu baviti.

I danas sve što radim, kao da to prvi put radim, kada mi izađe članak u kulturnom dodatku, ja se zaista obradujem kao malo dijete.

• Kako izgleda književnost kao život?

Sjećam se jednom, kod Vukovog spomenika, a u to vrijeme sam živio u Pančevu, bio je voz koji je redovno išao, otprilike svakih sat vremena, i taman dolazi voz, a meni prilazi policajac da me legitimiše. I ja mu kažem da požuri, jer ako mi ode voz moraću cijeli sljedeći sat da čitam Dikensa, mislim da sam sva njegova djela pročitao u vozu. I pita me policajac čime se bavim, a ja kažem: „ja sam pisac“. A on kaže: „dobro, ali šta radiš“!?

Pitanje je da li je to uopšte posao. Kako sad to objasniti nekom ko radi u rudniku, kopa neku baštu, ali ovo je jedan posao koji traje dvadeset četiri časadnevno, ja ga tako vidim, nijednog trenutka dućan nije zatvoren, a mislim dapisac mnogo više radi prije nego što počne da piše. Sjesti i pisati je, da tako kažemo, egzekucija, ja sa tim nemam problem, dosta lako pišem, ali ono što shvatim jeste da radim više stvari odjednom i nikad ne znam kada će šta novo da iskoči. I onda shvatite koliko ste zapravo isključeni iz ovog svijeta. Naravno, nisam ja sad kao neka budala koja hoda okolo i miriše tratinčice, ali stalno na nečemu radim. Shvatio sam isto tako da ni na čemu ne treba insistirati, već, kada si odlučio da budeš pisac, trebada pustiš da neka vrsta unutrašnjeg ritma vodi s tobom. Ako si trebao danas nešto da pišeš, a baš ti se ne da – onda nemoj to da radiš. Ima neki razlog, nešto ćeš da saznaš novo, nešto će se desiti. Tvoje najveće uživanje je da prebiraš posamom sebi dok ne nađeš prave riječi, pa i kad ih nađeš, onda treba naći pravi ritam, a kad ga nađeš, to je to. Ti zapravo živiš u jeziku, znam da to zvuči suludo, ali uzmimo slikare ili muzičare – slikar hoda i gleda boje, a muzičari stalno nešto vježbaju, a ovaj naš put dugo traje i slabo je vidljiv, jer treba ti da to sve uklopiš, napišeš, a onda treba to neko i da pročita, a kad je sve gotovo ti već ideš dalje.

• Kakvi su planovi i ideje za dalje?

Dugo nisam napisao roman. U vrijeme pandemije, počeo sam da pišem, skupljao sam građu, rekao sam da moram dovršiti nešto što sam već počeo da radim – trebalo bi da napišem roman posvećen 1848. godini i vojvodi Stevanu Knićaninu, koji je bio predvodnik srpskih dobrovoljaca, ali neće biti samo istorijski, u smislu – da se samo progovori o tome, on je bio jako interesantan čovjek, knez Miloš ga je odabrao da mu bude tjelohranitelj, tako da je on poput onih ljudi koji danas stoje iza političara dok daju izjave, on bi se pojavio u turskoj nošnji, toliko upečatljiv da je njegov portret slikalo čak sedam slikara. Ja želim da napišem nešto što je unatražna povijest koja bi počela sa parastosom i sve do njegovog putovanja u Carigrad godinama ranije. Puno sam građe iščitao, samo sad moram ponovo da je pročitam, primijetio sam da ne volim da pišem dok sve ne saznam, puno se u zadnje vrijeme oslanjam na to. Problem je, naravno, kad nešto tražišpa naiđeš na nešto sasvim drugo i to te onda sasvim zaokupi. I trebalo bi da napišem nešto o već pominjanom Sarajevu, mislim da ću to napisati kroz priču o svom ujaku, on je bio i skojevac, ali i čovjek od kulture. Iako je pisao radio drame i kritike, nije ostavio toga puno iza sebe, ali upravo iz te njegove posvećenosti gradu i kulturi, mogao bih da ispričam priču o jednoj porodici.

Imam dosta stvari iz publicistike na kojima radim, ali trebalo bi to sve da razgrnem i posvetim se romanu. Pisanje romana je najveći izazov.

 

Stevo Grabovac